На улици ју је пресрео младић и замолио је за помоћ. Тражио је да с њим оде до стана његове дјевојке и замоли да изађе јер су њени родитељи строги. Пристала је. На 11. спрату солитера врата је отворио непознат младић.

Неколико тренутака касније, нашла се закључана у соби. Пет зликоваца пријетило јој је силовањем и убјеђивало ју да се сама преда. Низале су се пријетње и застрашивање. Зликовци су се смјењивали, улазећи у собу један по један са истим циљем и истим пријетњама. Сваки улазак у собу бивао је све страшнији и грубљи.

Снаге за борбу било је све мање.

Излаз – само један.

На 11. спрату је, на висини вишој од 14 метара. Скочити или… Нема или. Доле је чека смрт. Оно што је чека иза врата горе је од смрти.

Послије неколико минута, монструми су поново ушли у собу. У празну собу са отвореним прозором.

Једног истог оваквог септембра прије 47 година, једна дјевојка је закорачила у амбис. У болници се накратко пробудила и рекла доктору:

„Замолио ме да му позовем девојку. Лијепо ме је замолио, и допало ми се што се боји родитеља своје дјевојке… Навалили су на мене. Хтјели су ми тијело. Хтјели су да ишчупају срце. Да ме осрамоте и да ми одузму све што имам. Спас сам нашла у амбису. Запливала сам, и ево ме, чика Перо. Сад сам слободна.“

Послије неког времена, издахнула је у крушевачкој болници и похитала у наручје Ономе који је Љубав која никада не престаје.

Њено име било је Милица Костић, из села Стројинци испод Копаоника.

На питање новинара „Да ли је Милица вјеровала у Бога?“ неко од родбине, увређено је одговорио:

„Да није вјеровала, не би то учинила.“

У Цркви Христа Спаситеља у Убу осликана је фреска новомученице Милице Крушевачке, о чијој је жртви писао и патријарх Павле.