Испада да нам се смисао за хумор уопште није промијенио, зар не? И даље се најбоље смијемо – сопственој муци!

Велики рат

Након страшне Албанске голготе и изгнанства наше владе, војске и народа на Крф током Првог свјетског рата на овом острву се формирала читава једна „мала Србија“. Радиле су школе, штампале су се новине, отварале су се болнице… Славили су се Ускрс, Божић и крсне славе, било је крштења, а и по неког вјенчања… Јер, живот, колико год тешки услови били, увијек наставља даље!

Снагу и непресушну наду у побједу наших војника забиљежили су безбројни новинари, путописци, али и савезнички војници који су се сусретали са Србима током Великог рата.

Један од најинтересантнијих записа оставио је генерал Пијерон де Мондезир, командант савезничке мисије на Крфу. Он је забиљежио “виц” који су српски војници тих дана причали, а у којем је најбоље осликана сва вјера и нада у коначну побједу, али и способност да се поднесу и највеће жртве и да се и послије тога насмије – чак и на сопствени рачун.

Господ Бог осјети једнога дана потребу да се одмори, и рече Светом Петру да нареди мир и тишину на земљи. Он је већ почео да свлачи обућу лијеве ноге, кад се зачу ларма, наводи Историјски забавник.

– Шта је то? – упита Господ.

– То су Срби – одговори Свети Петар.

– Шта хоће?

– Они су у рату са Турцима.

– Ко је у праву?

– Па Срби, Господе. Уосталом, ви добро знате да су Турци невјерници.

– Добро. Заштити Србе и нека ме оставе на миру!

Срби су потукли Турке… Бог постиже да се потпуно изује. Зачу се нова ларма.

– Шта је?

– Срби, Господе.

– Опет! Па шта хоће?

– У рату су са Бугарима.

– Па, Бугари нису безвјерници. Ко је у праву?

– Срби, Господе. Бугари хоће да им узму Македонију коју су они крвљу освојили.

– Добро. Заштити Србе, али нека ме једанпут оставе на миру!

Срби су потукли Бугаре и Бог се скоро потпуно свукао, кад се зачу још жешћа ларма него ли пре.

– Шта је? Казуј брзо, Свети Петре, јер ми се много спава.

– Господе, опет Срби. У рату су с Аустријанцима, Немцима, Бугарима и Турцима. Али, Срби су у праву.

– То је могућно, али напослијетку много ме гњаве! Пошљи их до ђавола за сада, па ћеш ми о томе говорити кад се будем пробудио.