Док су словенски народи у цјелини задржали називе старе словенске седмице, као својеврсне културне тековине властитог насљеђа, чиме се у свакодневном саобраћању служе и данас, дотле су остали народи Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недјељу седмичне дане од халдејских звјездочатаца у древном вавилонском царству.

СРПСКИ И СЛОВЕНСКИ НАЗИВИ ЗА ДАНЕ У НЕДЈЕЉИ

Старе цивилизације које су имале седам дана у недјељи биле су вавилонска и стара јеврејска. Римљани, с друге стране, у периоду Републике нису користили седмодневну концепцију, већ осмодневну. Међутим, у вијеку који је слиједио увођењу јулијанског календара, осми дан је почео да нестаје. Константин је на даље недоумице о томе колико недјеља траје ставио тачку – одредио је 321. године да ће њу чинити седам дана.

Запазивши на небу седам покретних небеских тијела или „светиљки“, вавилонски астролози су развили учење да та тијела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане. Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици: недјеља Сунцу (dies Solis), понедјељак Мјесецу (dies Lunae), уторак Марсу (dies Martis), сриједа Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris) и субота Сатурну (dies Saturni).

Отуда хришћанска Европа, како у називима мјесеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име вјерског чистунства, вијековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.

Својеврсну одлику словенског календара чине називи дана у седмици:

недјеља– дан кад се не ради (не дела) тј. Празнични дан иза којег, у смислу првог, следи
понедјељак– дан по недјељи. Од недјеље је почињало одбројавање, што је навело неке изучаваоце на закључак да су словенски називи дана засновани на поријетку редних бројева:
уторак– други (втори) дан од недjеље
сриједа је у том низу, умјесто редног одређења „трећи, именована као средњи дан у недјељи, или средина седмице.
четвртак– четврти
петак– пети.

Ови називи дана, заједнички свим Словенима, као и назив суботе, свједоче да су они настали још у времену заједничког живљења у прапостојбини.

За суботу се погрешно сматра да је њен назив позајмљен од Јевреја. Овај једини несловенски назив седмичног дана потиче из асиријског језика, одакле су га преузели и Јевреји, заједно са календаром народа древног међурјечја.

Као што је код Словена постојала безимена недјеља у години, тако је постојао и безимени дан у седмици. „Безимени“, та седмица, као и дан, су посвећени опасном божанству чије се име није смјело помињати, да се тиме не би дозвало зло. Зато је, због табуисаног имена божанства којем је код Словена био посвећен овај седмични дан, а у који се држи помен мртвима, означен туђом, асиријском речју „субота“, објавио је портал Српско наслијеђе. Асиријци, или Ајсори, најстарији су од свих народа који данас живе на Земљи, а ријеч „субота“, као и неке друге, показује да су, прије три и више хиљада година, наши и њихови преци имали дотицаја на тлу Иранске висоравни и предњеазијских области.

Стари Словени су седмичне дане посвећивали одређеним божанствима (уторак Прову, богу освештаних дубова, четвртак Перуну, богу грома, петак богињи Мокоши) или су у њима видјели оличена божанства (Свети Понедељник, Света Среда, Света Петка, а касније Света Субота), али дане нису именовали по тим божанствима.