Након избијања Другог свјетског рата Александар Мишић облачи четничку униформу и ставља се на располагање Ђенералу Дражи Михаиловићу. Убрзо постаје један од најоданијих Дражиних сабораца и командант Рибничког четничког одреда. Родна кућа Живојина Мишића у Струганику била је једна од најчешћих мјеста боравка и скривања Драже и њега.

Александар Мишић и Иван Фрегл

Нијемци им 6. децембра 1941. улазе у траг и опкољавају Мишићеву кућу полако правећи обруч око ње. У том тренутку у кући је био Дража са мајорем Захаријем Остојићем. Минути су одлучивали да ли ће „први герилац Европе“ бити заробљен. У посљедњем тренутку успјели су да умакну у оближњу шуму. Схвативши да су им Нијемци за петама и да се неће извући, својевољно Александар повлачи невјероватан потез, застаје са мајором Иваном Фреглом и предаје се Нијемцима уз ријечи: „Ухватили сте кога сте тражили, ја сам Дража Михаиловић!“

Вријеме које је непријатељ утрошио окупљајући се око Мишића било је довољно да им прави четнички вођа умакне. Када су Њемци схватили кога су заправо ухватили, знали су да Александар има њемачке крви јер му је мајка Лујза Крикнер, германског поријекла, понудили су да му поштеде живот сљедећим речима: „Пола ваше крви је њемачко“.

„Та половина је истекла на Колубари“, одговорио му је Александар Мишић осудивши тако себе на смрт.

Након тога су Мишић и Фрегл, као официри, добили право на посљедњу жељу. Александар је тражио да одријеши пертлу на војничкој чизми, а Иван да лично командује одредом који ће их стријељати. Тренутак прије него што је Фрегл командовао: “Пали!”, Александар Мишић је скинуо ципелу и гађао је стријељачки одред. Тако су се у борби до дословно посљедњег тренутка ова два величанствена четничка официра преселила у Царство небеско и славно пали у загрљај свог војводе Живојина Мишића.