Прије више од 100 година Хрвати су клицали: „Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била!

Тријумфални улазак побједничке српске војске у Загреб 1918.

У јеку сталних покушаја да се односи између Србије и Хрватске држе на ивици ножа, који се непрестано оштри и којим се непрестано прети, готово да сви заборављају да је управо 2018. година једна од оних које су најснажније обиљежиле односе између Срба и Хрвата. И да се управо те године обиљежава тачно један вијек откако је српска војска тријумфално умарширала у Загреб, ослобађајући тако хрватску престоницу од стране тираније.

Друга деценија XX вијека у озбиљној је конкуренцији да буде проглашена за најтежу у претходних двеста година; коље се по томе са петом и десетом. Међутим, она је без сумња најтријумфалнија од свих наших модерних декада, јер ма колико да је била страшна и смртоносна за нас, окончала се побједом (на неки начин симболично) крунисаном уласком српских трупа у Загреб, престоницу бивше Краљевине Хрватске-Славоније, конститутивног дијела Аустроугарске монархије.

До тога је дошло на следећи начин. Крај 1918. године донео је слом Централних сила на свим фронтовима, и премда је кључна била пропаст њихових офанзива на Западном фронту након уласка Америке у сукоб и немогућношћу даљег вођења рата због материјалне исцрпљености Немачког царства, до слома је дошло и офанзивом савезника, прије свега Српске војске, на Солунском фронту.

Територије на крајњем југу Аустроугарске, насељене Јужним Словенима, у првом реду Србима, Хрватима и Словенцима, формирале су октобра мјесеца међународно непризнату Државу Словенаца, Хрвата и Срба на челу са Народним вијећем.

До проглашења је дошло у Љубљани, први предсједник је био Словенац Антон Корошец (касније једини југословенски премијер који није био српске националности), а потпредседници су били Србин Светозар Прибићевић и Хрват Анте Павелић (не онај Анте Павелић, већ зубар и каснији предсједник сената Краљевине Југославије).

Мјесец дана касније, Народно вијеће је прогласило уједињење са Краљевином Србијом, а то је 1. децембра потврдио и регент Александар. Настало је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а пет дана касније српски армејци умарширали су у Загреб. Занимљиво је то што је већ новембра мјесеца, Народно вијеће је из Загреба тражило улазак српских трупа у ДСХС како би се обновио ред и мир, и то следећим речима:

„У бившој аустроугарској војсци јесу дисциплина и ред посве уништени: Држава Словенаца, Хрвата и Срба стоји пред опасношћу да буде похарана од враћајућих се чета са бојишта (односно Хрвата из аустроугарске војске; прим. нов.). Влада српске државе се умољава да што скорије пошаље своје чете. Брзи одговор се умољања“.

Попут Загреба, и у Ријеци је српским војницима из 2. батаљона 5. пешадијског пука Дринске дивизије приређен величанствени дочек, као и у Сплиту, 20. новембра, када је у град ушао 2. батаљон 13. пешадијског пука Тимочке дивизије. На пристаништу је око 20.000 мјештана дочекивало војнике с повицима: „Живјела Српска војска! Живјела Југославија”, наводи портал „исток“.

Вођа хрватске Пучке странке др Јосип Смодлака овим ријечима их је поздравио: „Браћо срцу нашем најмилија, неумрли витезови српски! Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободитељи наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била! Благословене мајке које вас родише! Благословена колијевка која вас је одњихала! Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Колико смо чезнули за овим часом…! Заједно са вама кличемо ономе који вас је припремио за побједе, врховноме вођи вашему, унуку Великог Вожда Карађорђа, Краљу вашему и нашему. Да живи Краљ Петар! Да живи Српска војска”! Све остало је историја. Понешто је и садашњост.