Посмртни остаци Светог Саве, једног од највећих српских светитеља, првог архиепископа СПЦ, биле су сахрањене у манастиру Милешева. Међутим, након једног устанка Срба против Турака, тадашњи Синан паша је рекао да се мошти пребаце у Београд и тамо спале, за казну. То је и учињено прије тачно 427 година.

ТУРЦИ ЗА КАЗНУ СРБИМА СПАЛИЛИ МОШТИ СВЕТОГ САВЕ

Испоставља се да се на мјесту на којем је данас храм Светог Саве на Врачару десило поменуто спаљивање, јер у списима стоји да су мошти изгориле на брду Врачар. Али, у то вријеме, Врачар није био толико велики и сматрало се да је то мјесто гдје је Свети Сава спаљен заправо – данашњи Ташмајдански парк.

Тамо гдје је сада храм налазила се, наводно, мочвара, а на Славији се некада пецало, јер је ту била бара. Прича се да је Синан паша дошао Цариградским друмом (данас Смедеревски пут), да спали Савине мошти.

Синан је хтио да спали кости на што већем мјесту, како би што више грађана могло да види ломачу и затраши их, и управо је то мјесто било центар свега, одакле се све могло видјети.

Ипак, почетком 19. вијека Глигорије Возаревић, човек који је најзаслужнији за оснивање Народне библиотеке, мислио је да је пронашао мјесто спаљивања, јер је на периферији нашао непознати дрвени крст. Замијенио га је новим 1874, а цијели крај је добио назив „Возарев крст“. Данас се тај крај зове Црвени крст.

Али, ту није крај приче, јер је Одбор за подизање храма Светог Саве одлучио да се објекат подигне на врху Врачара, гдје се сада налази највећа православна светиња на Балкану, верујући да су ту спаљене мошти, јер се и одатле види добар дио Београда.

Шта је права истина, можда никад нећемо ни сазнати, али треба имати на уму да је током 19. вијека Ташмајдан био градско гробље, гдје је кнез Милош и направио цркву, недалеко од мјеста спаљивања, познатију данас као црква Светог Марка, посвећену свом сину Марку.

Овим поводом, на дан спаљивања моштију Светог Саве, помолите се свецу овим ријечима:

    „Велики украсе међу Светитељима, Богомудри оце Саво, молимо ти се, ми, слуге твоје, и припадајући вапијемо ти: не остави дјецу своју, оче, него свагда буди с нама, као што си обећао, да те и ми по дужности славимо, да те величамо, да прослављамо величину и силу твоју, и да ти принесемо достојну пјесму, кличући и говорећи: тебе величамо, Светитељу, тебе славимо, Светилниче, теби се клањамо, оче Саво, моли, молимо ти се, да се спасу они који славе Свети Спомен твој. АМИН.“