На благој падини јужних обронака Фрушке Горе лежи свједок времена прошлог и вијесник времена будућег. На само пар стотина метара од магистралног пута Рума – Нови Сад, смјештен је манастир Ново Хопово.

Манастир Ново Хопово

Тај положај га чини и најприступачнијим фрушкогорским манастиром. Гдје год да кренете на богомољство он ће вам стајати на путу. Тешко га је заобићи, а и зашто би? Домаћин ове свете породице, св. Теодор Тирон, чека на нас. Он шири руке свима. Свако је добродошао, сваки знанац и сваки странац. Сви смо једно у Христу и једно кроз Христа, коме и неке од нас приведе и многе ће привести, један од првих страдалаца за вјеру, св. Теодор Тирон. Његове цијеле нетљене мошти почивају у овом бисеру међу фрушкогорским манастирима.

Оснивач ове светиње је Свети владика Максим (Ђурађ) Бранковић. Житије Свете мајке Ангелине га наводи као оснивача манастира у времену од 1496. до 1502. године. По том извору, манастир Ново Хопово је његова прва задужбина.

Натпис изнад западних врата указује на то да је данашња манастирска црква, посвећена Светом оцу Николају Мирликијском, саграђена 1576. године. На мјесту првобитне цркве, која је порушена, саградили су је богољубиви хришћани Лацко, Марко, Јовишка и Јован Божанић из Горњег Ковина.

У 16. вијеку манастир Ново Хопово је најзначајнији просвјетни центар Срба са обје стране Дунава и Саве. Стефан Герлах, протестантски предикатор и изасланик аустријског цара Максимилијана другог, који је у периоду између 1573. и 1578. године путовао у Цариград, забиљежио је то да Срби у Београду немају школе, већ долазе у Хопово да уче читати и писати. У то вријеме је у манастиру постојала и монашка школа.

Једно време ту је било и сједиште сремског епископа, па је Сремска епархија по манастиру носила име Хоповска. То је било у 17.вијеку. Сремски епископ је био подвлашћен београдском митрополиту. Позната су три хоповска епископа: Неофит (1641), Михајло( 1647) и Лонгин.

У 17.вијеку у манастиру је била развијена преписивачка дјелатност. Посебне везе монаштво је одржавало са Русијом и Светом Гором, наводи портал Из земље и свијета.

Током 17. вијека манастирска црква је живописана у два наврата. Читаве композиције су пренијете из светогорских манастира.

У 18.вијеку је у манастиру постојала школа живописа коју су водили утицајни руски сликари Јов Василијевич и Василије Романович, касније Арсеније Зограф и Нил.

СТРАДАЊА МАНАСТИРА

Велика страдања манастир је претрпио најездом Турака, године 1683. и 1690. и 1716. Монаси, којих је тада било преко стотину, били су приморани да са моштима Св. Теодора Тирона бјеже у Шабац, и даље, до манастира Радовашнице. Обнова је почела већ сљедеће године, али само провизорно. Тек од 1693. до 1695. године, када су сређени односи са турским властима, могло се мислити о трајнијим радовима на манастиру.

Четврто своје велико страдање манастир је доживио у Другом свјетском рату, када су га партизани 1943. запалили. По причању очевидаца манастир је горио од Великог Четвртка па до Духова, када се из Ирига још увијек видио дим над манастиром.