Чувена битка између азијских сила, турске и монголске (татарске) војске, догодила се 28. јула 1402. године у близини Ангоре. За нас је интересантна зато што је један од учесника у бици био наш, у то вријеме кнез, Стефан Високи – Стефан Лазаревић, син светога кнеза Лазара.

Стефан Лазаревић

Иако је у њој учествовао на страни поражених, ова га је битка суштински прославила. Србија је тада била у вазалном односу према Османлијама, па је кнез Стефан био у обавези да се, по позиву султана Бајазита, са одређеним бројем коњаника укључи у ратне операције овог владара. Тако је и било у љето 1402. када се над Османским царством надвила ужасна пријетња са истока – Монголи које је предводио Тимур Ленка (назван Тамерлан или Хроми Тимур). Бајазит је одмах окупио војску да би се супротставио надолазећој пријетњи. Двојици овако силовитих владара и цијела Азија је била тијесна, па су у директном судару морали ријешити „чија је“. У овој бици, поред оклопника кнеза Стефана, учествовао је још један одред из Србије, под вођством Гргура и Ђурађа Бранковића. О учинку њиховог учешћа у борбама мало се зна.

Битка је била страшна и са катастрофалним исходом по Турке јер им је војска била разбијена, а султан Бајазит заробљен. У току саме битке показало се каквог је „кова“ српски кнез Стефан и какав је његов витешки кодекс. Наиме, бројно надјачан, султан Бајазит се са синовима и десетак хиљада јањичара у одсудном моменту нашао опкољен. Не оклијевајући, а већ видјевши да је битка изгубљена, наш кнез се са својим коњаницима три пута пробијао кроз обруче до њега, не би ли га како спасао. Бајазиту, у наступу глупог поноса, није било до тога, па је Стефан из обруча избавио султановог сина Мусулмана (Сулејмана) са пратњом. Бајазит је убрзо заробљен заједно са мањим одредом јањичара, неким синовима и харемом, у којем је била Оливера, његова љубимица и Стефанова сестра, наводи портал Принцип.

Схвативши да више ништа не може да постигне, Стефан се са преосталим ратницима повукао ка Цариграду. Ту је дочекан са изузетним почастима, па иако је до тог трена био турски вазал, добио је од ромејског цара Јована VII Палеолога (који је хтио да га поново привуче на хришћанску страну) титулу деспота, која је по значају одмах иза царске. Али ни то није било све. Уговорен је његов брак са сестром царице Јевгеније (жене цара Јована) која се звала Јелена и која је била кћерка господара Лезбоса, Франческа II Гатилузија.

Ускоро се нови деспот са својом војском пребацио са Лезбоса морем до Котора, а потом и у Србију. Нешто касније је успио и да заробљену сестру Оливеру избави из татарских канџи. Несрећног Бајазита задесила је зла судбина. Убрзо је умро под околностима које нису сасвим јасне. Не зна се да ли је задављен или је извршио самоубиство, тек, над Турском су се тада надвили црни облаци. Срећна околност по њих је било то што се Тамерлан, ношен својим „вјетровима“, одмах окренуо другим освајањима, овога пута крећући на Кину. Наш благородни витез Стефан, међутим, из свих тих опасних околности изашао је као побједилац, ношен благодаћу Оног који се у слабости и невољи увијек показује…