Прије 107 година, почела је највећа битка коју је српска војска водила у Првом свјетском рату -Kолубарска битка. Вођена је на фронту од преко 200 км на простору долине ријеке Kолубаре, обронцима планине Сувобор и обронцима планине Маљен.

Колубарска битка

Битка је завршена 15. децембра побједом српске војске над аустроугарским трупама под командом генерала Поћорека који је био присиљен да се повуче из Србије.

Окончана је успјешном противофанзивом коју су извеле снаге Прве армије под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и боље опремљене аустроугарске војске, у тренутку када је цјели свијет очекивао вијести о капитулацији Kраљевине Србије.

Послије побједе српске војске у Kолубарској бици на српском фронту до почетка јесени 1915. завладало је затишје. По окончању битке долази до спорадичне епидемије тифуса која ће добити велике размјере почетком 1915.

Изузетне заслуге за побједу у бици, у којој је заробљено око 43.000 аустроугарских војника, имао је генерал Живојин Мишић који је због успјешног вођења операције унапријеђен у чин војводе, док је његов супарник Оскар Поћорек смењен са мјеста главнокомандујућег Балканске војске крајем 1914. година, а на његово мјесто је постављен њемачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен, наводи Србија данас.

Поћорек је непосредно послије завршетка Kолубарске битке замолио Врховну команду да га разријеши активне службе. Та молба је прихваћена. Према речима једног официра Поћореку је предложено да изврши самоубиство на шта је он наводно одговорио: „Хоћу. Убићу се, али ћу се убити тек када ма који други аустријски генерал побједи српску војску“.

Kолубарска битка је највећа битка коју су у Првом свјетском рату водиле Kраљевина Србија и Аустроугарска. Толико је била значајна, толико велика да је 153.373 српских предака у њој страдало, што погинувши, што бивајући рањени, што заробљени.