Владика Петар Његош је у Италији боравио како би мало опоравио своје нарушено здравље. Српски књижевник и дипломата, Љубомир Ненадовић (1826-1895), на свом путовању кроз Италију у Риму је срео владику Петра II Петровића Његоша. Своје утиске и доживљаје са пропутовања по Италији послије 1850. године је сажео у путопису „Писма из Италије“, наводи портал Опанак.

Мајстор пера, описивао је карактер италијанског друштва и менталитет људи, често их поредећи са својим сродницима, према којима није крио дивљење. Писао је са пуно хумора, ведро и искрено, не претендујући на висок књижевни домет, већ да писма буду занимљива и разумљива свима. Говорио је: „Сваки читатељ може држати да су управо њему писана“.

Упознао је много утицајних и живописних људи о којима је оставио свједочанство у свом дјелу. Највећи утисак на њега је оставио сусрет са владиком Петром II Петровићем Његошем, у Риму априла 1851. године.

Владика Петар Његош је у Италији боравио како би мало опоравио своје нарушено здравље. Са Ненадовићем и своја три пратиоца је обилазио Рим, чија клима му је пријала.

Цетињски владика и владар Црне Горе са књижевником је посјетио једну од најпознатијих римских цркава, Св. Петра у ланцима, у којој се налази чувени Микеланђелов Мојсије и као реликвија чувају ланци којима је наводно свети Петар био окован у Јерусалиму.

Ево догађаја који је Ненадовић описао, а који свједочи о једном поступку владике Петра другог Његоша, који се и дан данас препричава широм свијета као доказ достојанства и поноса једног народа.

– У Риму послужило је владику и добро вријеме и добро здравље. Откако смо овдје, нити је било облачнога дана, нити се владици враћао кашаљ. Поред свега многога ходања и вожења, нигда се није потужио да је уморан, или да није могао спавати. У Напуљу много је ноћи због кашља провео сједећи у столици.

– Гледање знаменитости по Риму врло га занима. Цркву Светога Петра сам је премјерио корацима и казао ми да запишем. Има дужине сто осамдесет четири, а ширине сто четрдесет корака. Кад смо изван Рима једном у пољу били, и толико корака премјерили и означили нисмо могли вјеровати: тако много простора заузме читава њива.

– У цркви Светога Петра као особита светиња чува се ланац којим је Свети Петар у Јерусалиму у тамници био везан. То је онај ланац што је у нашем народу познат под именом Часне вериге. У календару, у мјесецу јануару, њима је посвећен један дан. Сјећам се да код нас многи разбирају кад су Часне вериге, да се не би огријешили и у тај дан штогод радили. Тај ланац чува се као светиња и стоји у ковчегу свагда под кључем. Калуђер кад га показује отменим путницима, са великом пажљивошћу отвара шкрињу, вади ланац из памука, и са особитом побожношћу приноси га поклоницима, те га они, клечећи, са скрштеним рукама, цјеливају.

Кад је калуђер принио владици ове вериге, владика их одмах узе у своје руке, растеже их да види колике су и чудећи се како су дугачке, рече:

– Ала су га добро везали!

Затим их врати калуђеру, који од чуда једва је могао запитати:

– Зар их неће ваша свјетлост цјеливати?

Владика му, полазећи, одговори:

– Црногорци не љубе ланце!