НОВОСТИ

РУЖАН, ТРТИЋ, ГУЗИЧИЋ…Најсмјешнија српска презимена: Анегдоте о поријеклу неких мање познатих породичних имена |

СРПСКИ ЈЕЗИК СЕ УЧИ СВУДА У СВИЈЕТУ: Од Канаде до Јужноафричке Републике, српски језик је дио школског система |

МЕША СЕЛИМОВИЋ: Мудрости познатог српског писца о људима, пријатељству, срећи |

РОМАН НАПИСАН О ПОТРЕСНОМ СУСРЕТУ СРПСКЕ МАЈКЕ И КРАЉА ПЕТРА: Владар је и на самрти мислио на ОВАЈ догађај из Великог рата! |

СО И ХЉЕБ Према традицији српског гостопримства овако се правилно дочекују гости |

МНОГИ ВЕЛИКАНИ СУ БИЛИ ЊЕНИ УЧИТЕЉИ ИЛИ ЂАЦИ Да ли знате која школа у Србији је најстарија и гдје се налази? |

НИ „НЕВИДЉИВИ“ ИМ НИЈЕ УМАКАО: Оборили понос НАТО савеза, за „малу“ Србију сазнали сви у свијету |

ХЕРОЈСКИ ПОТЕЗ МАЈОРА ЗОРАНА: Задње ријечи вјечно одјекују |

ДЕМОСТРАЦИЈЕ 27. МАРТА: Војни пуч против „Тројног пакта“ са Хитлером, али и ускоро Београд засут бомбама |

„ХРВАТСКИ ВОЈНИК ХТИО ДА МЕ ЗАКОЉЕ, ПА РЕКАО: „НЕЋУ, ЈОШ СИ МАЛИ“: Саша Милошевић преживио масакр у Сијековцу 1992. |

Једно свједочанство о српској мајци и њеном сину

23/08/2021

Августа 1914. почињу крваве борбе на Дрини. Таман што смо се сместили, кад одоздо дотрча један војник.

 

Једно свједочанство о српској мајци и њеном сину

Једно свједочанство о српској мајци и њеном сину

 

– Поднаредниче, ево те тражи мајка!

– Каква мајка, бре, јеси ли ти сишао с ума?

– Јест, Славе ми, поднаредниче. Чула да је све изгинуло, па дошла да те нађе живог или мртвог.

Две жене појавише се међу војницима. Брзо су се пеле уз брдо. Јест, тако ми Бога, моја мајка. Ено је и стрина.

– Куд сте пошле овамо у борбу? – подвикнем ја мало срдито.

Старица плаче и у руци носи завежљај у црвеној марами.

– Дошла, сине, да видим јеси ли жив?! Немам вас десеторицу, него тебе једнога, Славо моја. Не замери мајци! Нисам могла више да издржим. У селу причају да сте сви изгинули.

– Нисмо, мајко, још смо у животу. Не губе се главе тако лако.

– А где је мој Александар, Иване?

– Ено га, стрина, ту је на суседном топу.

И стрина отрча да потражи Александра, а моја мајка савила се око мене, па никуд да макне.

– Хвала Богу, сине, кад си ми у животу. Хоћете ли скоро кућама?

– Ми тек почели да ратујемо, мајко.

– Како тек почели?! Давно сте отишли. Тек смо сено косили, а сад је и лист опао с грана.

– Гране ће опет олистати, а ми вам се нећемо вратити. Рат ће дуго да траје, сви тако кажу.

– Како ћу те сачекати, сине! Душа ме боли, мира немам без тебе. Тужна нам кућа без твоје снаге.

Старица је само грцала у сузама и из завежљаја почела да вади оно што је донела. Испекла једно пиле, спремила мало сира и кајмака, савила чист пешкир, двоје чарапе и у хартији донела мало сапуна.

– Ево, нека ти се нађе.

Сунце је залазило за гору, а старица није хтела да напусти сина.

– Време је да се вратиш, мајко…

– Немој ме гонити, сине. Пусти да ноћ проведем с тобом. А сутра, чим заруди зора, мајка ће те оставити.

Нисам имао куд. У шатору, позади топа, наместио сам јој мало сламе и ту је пробдела ноћ. Није ни оком тренула. Целе ноћи савијала се око мене, миловала ме и мазила, баш као да сам дете. Шта ћеш, јединац сам био. Кад је полазила сутрадан, ех, никад ми није било теже у животу.

И замакла је са стрином заједно, изгубиле су се доле у оној врзини. Нисам је видео никада више.

Деветсто петнаесте умрла је од тифуса. Шта ћеш, Божја воља!

Извор: Српска историја

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести