ЉУБАВНИ ЈАДИ СРПСКОГ ВЛАДАРА Краљ Милан се због ње развео, али на крају тражио помоћ полиције!

У наставку текста сазнајте ко је била контроверзна љубавница краља Милана, са којом је имао и сина.

Милан Обреновић је рођен 1854. године у Манасији у Влашкој (Румунија). Његов отац Милош Обреновић био је син господара Јеврема, рођеног брата кнеза Милоша, а мајка Марија Катарџи, једна од најљепших девојака румунске аристократије.

Након смрти оца (1860), који је кратко и раскалашно живио, Миланов тутор постаје кнез Михаило. Три године касније, када је Милану било девет година, Михаило га одваја од мајке, сматрајући да она, због јавне везе са тамошњим кнезом Кузом, није кадра да васпитава сина, па га шаље у Париз на школовање и васпитање.

Након Михаиловог убиства (1868), Намјесништво га доводи у Београд на наставак школовања и припрема га да након пунољетства преузме власт.

За разлику од Милоша и Михаила, Милан није био богат владар. Од оца му је остало само једно презадужено имање у Влашкој, а од огромног Михаиловог наслеђа није му допало ништа, већ кћерима кнеза Милоша и њиховој дјеци.

Милан се оженио у својој 21. години са Наталијом Кешко, ћерком руског пуковника Јована Ивановича Кешка, бојара и велепосједника у Бесарабији, и мајке Пулхерије Стурза, Румунке породично везане за највише аристократске кругове, наводи аутор текста Зорица Јанковић (Време).

Иначе, Милан и Наталија су били веома блиски рођаци, односно њихови родитељи (Наталијин отац Јован Кешко и Миланова мајка Марија Катарџи) били су дјеца од двије рођене сестре, односно имали су истог дједу. Како су Милан и Наталија били шесто колено, односно друга братучад, њихов брак је морала претходно да одобри црква, односно митрополит Михаило, што није учињено.

АРТЕМИЗА

Артемиза је била цариградска Гркиња, кћи богатог трговца грађевинским дрветом, удата за дипломату и кнежевог секретара Милана Ф. Христића, односно снаја др Филипа Христића, оног истог са којим је Кнез Милан био у посјети руском цару у Ливадији (Крим) и отоманском султану у Цариграду, који је у два наврата био српски посланик код Порте (турске владе), а касније и гувернер Народне банке. У браку са Миланом Христићем Артемиза је већ имала троје дјеце (две кћери и сина), када се краљ Милан умешао у тај брак и разорио га, подсјећа Стил/Курир.

О тој вези, због које је краљица Наталија пуцала од муке, а цијели Београд га осуђивао, пише Милан Јовановић Стојимировић: „Мада је краљица Наталија била умногоме и сама крива што је краљ Милан изван куће морао тражити оне интимности које му је она ускраћивала, цијелио Београд је био на краљичиној страни, а против Артемизе, коју је наш свијет, када се повукла и отишла натраг у Цариград, малтене испратио лупањем у канте.

Артемиза је становала у Кнез Михаиловој улици, у близини данашње, а краљ Милан се свакодневно довозио к њој у затвореном дворском фијакеру са државним грбом и ливрејисаним кочијашем (и лакејом) на боку, па би оставио та кола да га ту чекају. Није се знало ко је био бестиднији, он или она, јер је Артемиза умјела и да пркоси… Изневјерен на свом породичном огњишту (и обрукан), Милан Ф. Христић се повукао из Србије и касније оженио једном пољском аристократкињом, па је и умро код ње у једном замку крај Кракова…“

ПЛАН

Милан и Наталија развели су се у октобру 1888. године, послије чега је Милан напустио Србију. Четири мјесеца касније Милан је абдицирао у корист малојетног сина Александра, у намјери да се без проблема ожени грађанком Артемизом, која би се у међувремену развела од Милана Христића.

Нема поузданих историјских извора који би нам дали одговор на питање да ли је овај Миланов план био резултат његове опчињености Артемизом, или је био дио његове политичке игре засноване на предвиђању да ће послије абдикације у Србији настати страначки раздор, безвлашће и немири, и да ће се он, по жељи народа, тријумфално вратити у Србију као спасилац.

Миланова више пута исказана недосљедност у остваривању планова, који су често били произвољни и противречни, нагони нас да останемо у фази претпоставке. Једно је ипак било сигурно: Миланов начин живота, који се састојао од тренутних задовољстава која су проузроковала дугорочне посљедице, довео је до „до јединственог случаја да неко запне чак на хаџилук само да би могао успут присуствовати порођају своје наложнице“.

Наиме, тих дана (март 1889) Артемиза је у Цариграду родила сина Ђорђа, ког је Милан сматрао својим, па је послије Милоша и Михаила и трећи владар из династије Обреновић добио ванбрачно дијете (Милош је имао деветоро ванбрачне дјеце, а Михаило ванбрачног сина Велимира). Милан се држао свога плана, па се већ 25. дана послије абдикације сусрео са султаном у Цариграду.

РАЗЛАЗ

Послије дугог чекања и Артемиза је добила развод брака, али је Миланова љубав према њој ишчезла. У Паризу, гдје су живели послије Милановог одласка из Србије, њен изглед оријенталке (тешка и широка струка) и паланчанке није му више одговарао. Несталан у свему, па и у вези са женама, Милан се све више клонио сада већ пуначке Артемизе.

С друге стране, Артемиза је њиховог сина одгајала као претендента на српски пријесто, зашто јој је био неопходан новац, што је Милана од ње све више одвајало, да је на крају тражио заштиту париске полиције од њеног прогањања, и издејствовао код француских власти да је из Париза протјерају.

АРТЕМИЗА НЕ МИРУЈЕ

У љето 1894. године Миланов син краљ Александар био је у посјети султану Абдул-Хамиду. Већ у току посјете говорило се да је Милан годину дана раније, притешњен новчаним невољама, затражио помоћ од султана и добио од њега пола милиона франака, а да се султану одужио тако што му је послао сина на подворење. Говорило се, такође, да је Александар молио султана да Милана узме у заштиту од Артемизе која се након разлаза са Миланом вратила оцу у Цариград и живјела са сином Ђорђем.

Артемиза је чувала Миланова писма у којима јој је он изјављивао љубав и признавао Ђорђа за своје дјете; она је претила да ће писма објавити уколико од Милана не добије новац за његово школовање. У посљедњем сачуваном писму он је написао: „Ја те много више волим него што ти мислиш, а мој Ђорђе, жив, умиљат и диван као што је, јемство је и веза између нас, са којом ћемо се саживјети и сјећати се оних дана када смо, млађи обоје, говорили једно другом ријечи можда милије и страсније, али мање озбиљне и мање сигурне.“

О томе да ли је султан дао Милану пола милиона франака нема поузданих историјских извора, али се у више њих наводи да је Артемизина уцјена постојала и да је за Миланова писма од султана издејствовала позамашну годишњу пензију.

ПОТОМАК

Почетком 2002. године у Паризу је умро Панта Обреновић, оснивач „Фонда Обреновић“ и унук Ђорђа Обреновића, ванбрачног сина краља Милана Обреновића и његове љубавнице Артемизе Христић.

Ђорђе је послије Цариграда живео у Француској, Швајцарској и Америци. Ђорђев син Стефан, који је једно вријеме био коњички капетан француске војске, отац је Панте Обреновића. На свим актима „Фонда Обреновић“ Панта се потписивао ћирилицом.