Његова задужбина је одшколовала многе ђаке, издала велики број књига и часописа и и данас “стоји” насред Београда, у строгом центру главног града Србије. Установа која више од 85 година брине о културном развоју престоничана, бар по имену, позната је свима, али вријеме је да се Срби подсјете зашто је „народни универзитет“ важан. За почетак – ко је уопште био тај Коларац?

Илија Милосављевић био је један од највећих трговаца храном у Европи свога времена, а надимак Коларац добио је по селу Колари надомак Смедерева у коме је рођен око 1800. године.

Илија је потицао из типичне занатлијске породице оног времена. Отац Милосав био је абаџија, а мајка се звала Јованка и била је домаћица. Након пропасти Првог српског устанка прешли су Дунав како би побјегли од Турака, али се Илија брзо вратио у Београд и почео да ради за друге трговце.

Ту је упознао Синђелију, ћерку београдског трговца Милутина Радовановића и његову велику љубав са којом се и оженио. Тада је и отворио свој први дућан.

Недуго затим, преселио се у Панчево и то се показало као најбољи пословни потез који је повукао. Тамо је Коларац развио велику трговину и са Србијом и унутар Аустроугарске, првенствено са храном, али и са стоком, и веома се обогатио.

Није дуго прошло, а “сељанче из Колара” је постало један од најбогатијих трговаца храном у цијелој Европи!

Срећа, успјех и богатство нису исто

Љубав Коларчевог живота – Синђелија, умрла је 1855. године, а како пар није имао дјеце, Илија, и поред свог новца који је имао, остаје сам. Након тога долази у Београд, град за који ће остати судбински везан до смрти.

У престоници Коларац почиње да се бави трговином сољу и шалитром, као и да улаже у руднике. Све ово вријеме, богатство му стално расте, а он налази начин да помогне многима.

Од 1854. финансира објављивање домаћих и преведених литерарних дјела, а године 1861. установио је Фонд за помагање и награђивање српских књижевника. Од 1875. он прераста у Књижевни фонд с капиталом од 10.000 дуката. До Првог свјетског рата овај фонд је издао 120 књига.

Све народу све и за народ

Како није имао дјеце Илија Милосављавић Коларац је цјелокупну имовину завјештао српском народу. Годину дана прије своје смрти саставио је тестамент у коме је одредио “да се од свега имања образује Фонд из кога ће се временом имати подићи српски универзитет”.

Крајем 1877. године у животу овог човјека збио се један немио догађај. Влада га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у Тополској буни која је за циљ имала свргавање кнеза Милана Обреновића и довођење на власт Петра Карађорђевића.

Преки војни суд осудио Коларца на тамницу. Кнез Милан га је убрзо помиловао, али је затвор неповратно нарушио Коларчево здравље. Илија Милосављавић Коларац преминуо је 1878. у 78. години живота.

Остварење Коларчевог сна

Задужбина Илије Коларца почела да се зида 1929. године и то као објекат у дворишту постојећег једноспратног објекта на плацу задужбине Илије Милосављевића Коларца. У току 1930. године подигнута је велика концертна дворана са око 1200 мјеста, тада највећа у Београду. Наредне године одлучено је да се и према улици подигне нови, троспратни објекат по пројекту архитекте Петра Бајаловића.

Зграда Коларчевог народног универзитета завршена је 1932. године. Проглашена је за споменик културе.