Проститутке некада

Какав ли је то само призор био?! Сваке недјеље, уторком и петком група дјевојака под пуном вечерњом опремом, са много шминке, коврџаним или испегланим косама, под пратњом жандара, шета улицама Београда не обазирући се на погрдне повике и добацивања „узорних жена“. Оне су проститутке и иду на редовни љекарски преглед!

Први писани записи о проституцији датирају из времена 4.000 година прије Христа (не каже се џабе да је то “занат најстарији”). Најстарија јавна кућа о којој су сачувани подаци била је у граду Уруку у Сумерији.

Србија по овом питању вјероватно није заостајала за свијетом. Ствар је у томе што код нас нису остали никакави писани трагови. Ипак, ако се зна колико су често овим крајевима пролазиле војске, онда ни “пратиље логора” нису могле бити далеко.

Иако су се касније, почетком 20. вијека, осамостаљивале и својим занатом зарађивале више, ниједна од њих није оставила траг у литератури, међу умјетницима, баш као ни њихове муштерије иако се вјерује да је међу њима било и најзнаменитијих Срба.

“Црвени фењери” у Земуну

Први писани трагови о проституцији у Београду потичу из XИX вијека. “Црвени фењери” најпре су се упалили у непосредном сусједству престоног града – у Земуну у Улици Рибарској. Кад су се преселили у Београд засвјетлили су на Дорћолу у Видинској и у Улици Цара Душана, а затим и у другим варошким квартовима.

Бордела је највише било у Савамали. Данашња галерија “Манакова кућа” била је једна од првих београдских харема и познато легло куртизана, а из полицијских извештаја о рацијама се види да је проститутки било и на Врачару, у Теразијском кварту и, злогласној, Јатаганмали.

Они који су хтјели да прођу јефтиније, “продавачице љубави” тражили су гдје и данас – испод Зеленог Венца и близу такозваног “Пициног парка” код Економског факултета.

Код љекара два пута недјељно

Став државе према проституцији у Србији није се мијењао вјековима – она је била илегална, а дјевојке које су се њоме бавиле биле су кажњаване и протјериване. Ипак, слично као и у свијету, “занат најстарији” ништа није могло искоријенити.

Једина разлика била је у томе што је он у Паризу и Бечу имао романтичарски, скоро мистични ореол, па су куртазине сматране музама умјетника, док се у Србији везивао за извјештаје о епидемијама трипера, гонореје и сифилиса.

Средином XИX века, власти су покушале да нешто промијене легализујући појаву. Из тог периода потиче и поменута “фешта” са почетка текста јер су проститутке биле дужне да два пута недјељно одлазе на љекарске прегледе.

Министар “внутрених дјела” је 10. децембра 1871. године, под бројем 10072, по Књажевини разаслао распис “јавни рад блуда и блудионица“. Тада је у Београду почео да ради први бордел (куплерај) убрзо у народу прозван “завод за љубав”. Писало се и о ексклузивним куртизанама које су из аустрогарских земаља долазиле на двонедјељно “гостовање” у Београд.

Црвене фењере, бар званично, угасио је генерал Живковић 1929. у вријеме Шестојануарске диктатуре. Дио јавности који су чиниле муштерије ових дама се бунио, а било је и оних који су мислили да је увођење овог “заната” у законске воде добра идеја којом се може избјећи ширење заразних болести.

Поновна легализација је нарочито била близу током 1935. када је у Београду избила страшна епидемију трипера и гонореје од којих су, заражена заједничким рубљем и санитаријама, обољевала чак и дјеца.

На крају, ови захтјеви ипак нису добили позитиван одговор, а тако је остало све до данас.