Шта је заправо био „Београдски пашалук“?

Београдски пашалук је домаћи колоквијални назив за управну јединицу Османског царства у којој је избио Први српски устанак, а чији је званичан назив заправо био Смедеревски санџак.

Међу Турцима Османлијама, Смедеревски санџак је такође био познат и као област Морава (незваничан назив). На основу данашњих процјена, та територија је у моменту избијања Првог српског устанка имала око 400.000 становника.

Смедеревски санџак основан је непосредно након пада Српске деспотовине 1459. године и његово седиште било је у Смедереву. Након отоманског освајања Београда 1521. године, управа Смедеревског санџака је премјештена у Београдску тврђаву. До 1541. године Смедеревски санџак је био у саставу Румелијског, а од тада до краја 17. вијека Будимског беглербеглука (ејалета).

Област под управом београдског паше, простирала се између Дрине, Саве, Дунава, Пореча (доцније Доњег Милановца), Сталаћа, Карановца (Краљева) и Ужица.

Свиштовским миром (1791) османска управа увела је извјесне реформе које су заокружене повластицама и аутономијом (ферман из 1793/1794.).

Крајем 18. вијека Смедеревски санџак се дијелио у 12 нахија, које ће остати до избијања Првог српског устанка: београдска, смедеревска, пожаревачка, ћупријска, јагодинска, крагујевачка, ужичка, ваљевска, шабачка, рудничка, сокоска и боравичка.

Као прва мјера укинути су читлуци, а порез су прикупљали кнезови (на 20.000 мушких глава по 20 гроша) изабрани од народа. Они су уз кадије обављали и судску власт. Дозвољена је потпуна слобода вјере, а јаничарима је забрањен повратак у Пашалук, подаци су из књиге “Калемегданске сјенке“ Симо Ц. Ћирковић и Википедије.

Године 1801. заведена је дахијска управа којом су укинуте све повластице. То је био, уз Сечу кнезова и несносно економско стање, кључни моменат који је произвео устанак и појаву вожда Карађорђа Петровића.

Београдски пашалук, послије укидања Пећке патријаршије, био је стуб очувања српства, а Турска и Аустрија због њега су водиле три рата. На том простору је, у другој половини 18. вијека, настала јединствена друштвена установа – кнежинска самоуправа.

Срби у Београдском пашалуку побунили су се 1804. против незапамћеног терора јаничарских одметника – дахија. Тим устанком почело је доба које знано и као српска револуција.

Предвођени Ђорђем Петровићем (1762-1817), познатијим као Карађорђе, устаници су брзо растјерали и побили дахије, јаничаре и спахије и ослободили цијели Пашалук. До ослобођења Београда (почетком 1807.) извојевали су више побједа над јаничарима и султановим војскама – Иванковац (1805), Мишар (1806), Делиград, Лозница, Варварин – организовали су државну управу и прописали јој уређење, с јаким војним обиљежјем.

Државну организацију оличавали су вожд, Народна скупштина, Правитељствујушчи совјет, судови, војне и цивилне локалне старјешине. Устаници су правно уређивали државу уставним актима из 1805, 1808. и 1811. године.