Битка за Кошаре сматра се највећом битком у новијој српској историји

Прије тачно 23 године, у ноћи између 8. и 9. априла 1999. године, у 03:00 часа почела је масовна артиљериска ватра са албанске стране у правцу карауле Кошаре. Тиме је отпочела крвава битка на Кошарама.

Она је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије на основу Кумановског споразума са снагама КФОР-а повукла са Кошара. Југословенска војска била је бројчано слабија, а због сталног прислушкивања један резервни официр Војске Југославије се присјетио америчких Навахо Индијанаца из Другог свјетског рата. Непријатељи до краја рата нису знали шта их је снашло, али најприје мало више о самој борби за ту позицију…

Повлачење са рејона карауле Кошаре, је за разлику од других дијелова Косова, протекло без икаквих инцидената, а непријатељи су једни друге мирно посматрали.

На врхунцу борби Војска Југославије имала је око 1.200 војника, а ОВК, са добровољцима и албанским јединицама пет до шест хиљада. Снаге ОВК су ратовале у смјенама, док за ВЈ није било одмора.

И поред велике стручне помоћи НАТО официра, ОВК је до тада нападала војску и полицију из засједа, није имала озбиљнију војну обуку за фронтално ратовање – што се и видјело током цијеле битке.

У нападе се укључила и албанска војска, прво артиљеријом, а затим и са десетак тенкова, али то није битније утицало на морал војника.

Војска Југославије је често ишла у нападе по леденој киши, мразу, магли и снијегу дубине један метар и бранила сваки положај до посљедњег тренутка – што је додатно утицало на пад морала код непријатеља.

Током крвавих борби на Кошарама било је и многих невјероватних сцена, у које је тешко повјеровати. Дешавало се да људи са обе линије фронта због густе магле залутају у непријатељске ровове и врате су у сопствене, а да их нико не примјети.

Припадницима ВЈ који су се гријали поред ватре једном приликом је пришао човек у војној униформи, сјео поред њих и када су га послије неколико минута питали из које јединице он је одговорио на албанском.

Тај припадник ОВК је заробљен, а утврђено је да се послије једног од напада дуго скривао у жбуњу, али је изашао када је видио ватру и људе. Двојица припадника Војске Југославије су по магли успјели да ушетају у непријатељски ров, „заробили“ тешки противавински митраљез и безбједно га донијели у свој ров.

Иначе, због сталног прислушкивања један резервни официр ВЈ се присјетио америчких Навахо Индијанаца из Другог свјетског рата, и ангажовао двојицу Рома, припадника ВЈ, који су на свом језику радио везом наводили југословенску артиљерију и минобацаче.

До краја рата НАТО и ОВК нису успјели да схвате о чему се ради, јер нису разумјели ромски језик. Иако је рејон карауле био готово ненасељен, у околини су се налазила етнички чиста албанска села, са великим бројем припадника ОВК у њима. Сама караула удаљена неколико стотина метара од граничне линије на видном мјесту, била је лака мета и често се дешавало да терористи са граничне линије испале рафал на караулу и побјегну, наводи Курир.

Честе су биле и засједе у којима је страдало неколико припаника ВЈ, а готово свакодневна појава покушаја преношења мање или веће количине оружја и муниције из Албаније на Косово и Метохију.

Главнину граничних јединица чинили су војници на редовном одслужењу војног рока који су служили војску од марта 1998. године и имали су углавном по 19 или 20 година.