Животом скоро апостолским, апсолутно непорочним и најближим Богу, живио је свети владика Николај Велимировић. Једна легенда о строгом калуђерском животу блаженопочившег српског епископа говори о томе зашто је био „свети човјек“.

Свети владика Николај Велимировић је заиста живио строгим калуђерским животом и био апсолутно непорочан.

Јео је оскудно, спавао на неудобној постељи, по цијели дан читао, писао или разговарао и вршио сва богослужења савјесно и без скраћивања. Обилазио је своју епархију старим „Фордом“, на кљусету или магарцу, па чак и пјешице, ноћивао на путовању чак и на голим даскама, на којима је било прострвено нешто сијена, покривен само ћебетом које би се нашло при руци, не пазећи никада на себе и на своје тијело, не угађајући себи никада и ничим.

У свему томе било је и Николајеве жеље да се солидарише са другим сиротим монасима своје охридске епархије и да се у свему сравни са њима, не извољевајући ништа, да не би изгледало да више мисли на тијело него на душу.

Његова јака конституција му је дозвољавала сва та лишавања и он их је подносио заиста јуначки. То је једноставно била његова воља да живи сиротињски и да буде што ближе обичним људима.

Да је све то тако било свједочи и једна легенда која најбоље описује његов монашки живот који је раван апостолском.

Једном приликом када митрополит није био у Скопљу, Николај је требало да стигне у Скопље из Охрида, да ту преноћи и да ујутру у шест возом преко Рашке путује за Београд. У митрополији су га чекали до поноћи са скромном вечером, али се он није појавио.

Сутрадан се сазнало слиједеће:

Прота Недељко је дошао у цркву Светог Спаса да служи јутрење, али му је црквени клисар чича Димитрије, иначе веома честита, безазлена и чиста душа, рекао:

„Одслужено је!”,

а онда испричао ово:

„Синоћ око девет је неко лупао на вратима, ја сам устао и отворио их. Један калуђер је питао може ли да преноћи, а ја сам му рекао:

„Љето је, има свуд мјеста.”

Он је отишао у цркву да се помоли Богу, а ја сам за то вријеме спремио једну салату, да га нечим понудим, јер нисам имао ништа боље. Презалогајили смо што је Бог дао и ја сам му онда уступио моје собче и моју постељину, али он то никако није хтио да прими. Послије дугог нагађања, пристао је да му прострем асуру у сред порте, па је рекао да ће ту да прилегне. Легао је скоро на сам гроб митрополита Фирмилијана, ставио под главу један камен, метнуо преко њега своју мантију, покрио се затим својим капутом и рекао ми „лаку ноћ“. Међутим, око поноћи, он је устао, одслужио полуноћницу и јутрење, а у свануће ми захвалио и отишао…“

Кад су питали чича Димитрија како је изгледао тај калуђер, он је рекао:

„Калуђер као сваки калуђер, ама покрупан, црн као Арапин. Преко доње мантије имао је неки јак црн, стари каиш… Добар неки човјек, сам је истресао своју асуру послије спавања и помогао ми да почистим порту. Послије се умио и очешљао, понова ушао у цркву, опростио се од иконе и отишао…“

Људи су се одмах питали ко је могао бити тај савјесни монах, па су истога дана утврдили да је то био владика Николај, подсјећа Башта Балкана.

Он је дошао, прошао и отишао као неки дух, али је легенда остала за њим. Чича Димитрије је од тада свима понављао да је владика био „свети човјек“ и увијек причао о своме госту са особитим поносом.

Из књиге „Портрети према живим моделима“ Милана Јовановића Стоимировића.