Иако име ове даме није запамћено, вјерује се да су Владислав и Предислав заправо њени синови.

Колико год да је био узбудљив живот Стефана Немањића, касније Стефана Првовенчаног, као владара и човјека који је наслиједио очеву амбицију да Србију учини независном краљевином, толико је и његов приватни живот обиловао драмама, првенствено емотивне природе.

Након што је окончао брак са византијском принцезом Евдокијом коју је протерао са двора због прељубе, Стефан Немањић ушао је у сукоб са старијим братом Вуканом који га је на кратко протјерао са пријестола. Тражећи савезника, Стефан се обрео у Бугарској код цара Калојана који му је пружио заштиту, а по неким изворима и много више од тога.

Наиме, има оних који сматрају да се Стефан у то вријеме други пут оженио блиском рођаком цара Калојана, којој пак историја није забиљежила име. Са том женом провео је наредних десет година и како су историјски извори из овог периода поприлично непоуздани нигдје се могу наћи подаци да му је управо та, мистериозна Бугарка, подарила још два сина – Владислава који ће постати трећи српски краљ и Предислава, који се рано замонашио и касније био познат као Сава Други.

С друге стране, нигде нема писаних трагова који ово потврђују већ се углавном наводи да су Владислав и Предислав рођени у браку са Евдокијом. Да све буде још мистериозније, романтичније и незгодније за било какве закључке, ова друга Стефанова супруга је наводно умрла након неколико година брака, објавио је РТС.

Слободнији тумачи тадашњих дешавања имају теорије по којима је ова друга Стефанова супруга била остављена и отерана када је Стефан схватио да је савезништво са Бугарском било кратког даха, те да му никако неће донијети круну коју је толико желио. Несуђена краљица наводно је толико патила да је умрла од туге.

Иако је Гордан Михић у серији „Немањићи – рађање краљевине“ измислио лик Рашке, у новијим истраживањима историчара појављују се индиције да је на двору, у време владавине Стефана Немањића, заиста постојала жена са којом је живио Стефан Немањић.

Претпоставка има основа поготово ако се има у виду да је од тренутка када је Стефан Немањић отерао Евдокију, прву супругу, са двора, па до његовог вјенчања са Аном Дандоло, прошло шеснаест година.

Стефан, чији су сви бракови, по свој прилици, били политички предумишљај, прије него избор његовог срца, тражио је себи адекватнију супругу која ће му обезбиједити папску милост и дуго жељену круну. Уколико је ова безимена жена заиста постојала у животу Стефана Немањића, не чуди што ју је историја избрисала, будући да се о многим женама владара у то вријеме није знало готово ништа, баш као ни о рођеним сестрама самог Стефана.

Једноставно, историја није била претерано благонаклона према женама које нису оставиле синове владаре или и саме биле владарке или пак важне из неког трећег, опет историјског разлога. Други разлог је и тај што овај брак могуће и није био формалан, односно склопљен у цркви, већ оно што бисмо данас назвали грађанска заједница.

Оно што је извјесно је да Стефан Немањић није самовао између своја два званична брака са Евдокијом и Аном Дандоло, али о таквим детаљима живота било ког средњовековног владара се може само нагађати.