Пред коначни пад Османлијског царства српски деспот Ђурађ (син Вука Бранковића и насљедник Лазаревог сина Стефана) за невјероватних 30.000 златних дуката 1452. године купио је једну од највећих светиња читавог хришћанског свијета.

Ове свете мошти су све до 4. вијека биле у Сирији, а затим у Цариграду, до упада западне крсташке војске у византијску пријестоницу.

Kао и безбројне друге галије (натоварене златом и моштима, иконама и другим благом отетог са најраскошнијег двора тадашњег свијета), тако је пут Европе запловио и брод са моштима једног од највећих светитеља – чудотворне мошти Светог Апостола и Јеванђелисте Луке. Судбина (Божија промисао) и морска олуја су потопиле овај разбојнички брод са покраденим тијелом Светог апостола Луке на обалама Епира.

И тако су Турци дошли у посед тог мистичног блага, које је од њих откупио српски деспот Ђурађ.

Српска делегација је прво извршила одговарајућу провјеру аутентичности откупљених моштију (то су учинили експерти за ове анализе, искусни хиландарски монаси), а затим је ходочасничка колона кренула на сјевер, према Србији.

Читав пут је био право ходочашће, са народом који је на кољенима и са сузама радосницама дочекивао велику светињу. Био је то „пут наде“, с вјером у овоземаљску непобједивост српске и хришћанске ствари.

Посебно је забиљежен дочек у косовском манастиру Грачаници и свечани долазак моштију у Смедерево, пријестоницу српске Деспотовине. Почетком јануара 1453. Свети Лука у виду моштију долази пред деспота и његове пратиоце.

Свето тијело светог Апостола смјештено је у саборни Благовештењски храм. Читав српски народ и сва његова елита очекивали су чудо од свог новог заштитника: да их брани и одбрани од невјерничке инвазије.

Kада је Мехмед Освајач успио да сломи отпор бранитеља Цариграда и мошти су тада кренуле на далеки пут. Прије пада Српске деспотовине чудотворне мошти Светог Луке пребачене су у Босну – у Теочак, а затим у Јајце (гдје је, за ту прилику, изграђен храм Светог Луке, као гробно мјесто донијете светиње).

Мошти су стигле тада и до Млетака, да би се данас један дио ових светих моштију пренијетих из Жиче чувао у сусједној Црној Гори –

Kасније ће „фрањевци“ покушати да кришом пренесу мошти Светог Луке у Дубровник, али ће их на путу пресрести босански великаш који ће за велики износ (а у име посљедње босанске краљице) мошти Светог Луке предати Млечанима, наводи портал Башта Балкана.

Тако је Свети Лука допловио у Венецију, град са највише отетог византијског блага на својим трговима и у својим црквама и палатама.

Ипак, Kраљ Александар први Kарађорђевић је 1932. године, кад је обновљен Манастир Kосијерево, као поклон из Жиче пренио Стопало Апостола Луке. На њему недостају мали прст и палац. Мали прст је поклоњен Манастиру Апостола Луке на Светој Гори, док се за палац не зна гдеј је.