Сва чуда која се догађају у Острогу монаси брижљиво биљеже као свједочанство о многим добрима Светог Василија. Преко стотину њих је забиљежено само у посљедње време, а неки су чак и објављени.

Ево неких од тих чуда:

Један занатлија из околине Никшића бијеше се тешко разболео. Љекари на прегледу установише да је парализа у пуном стадијуму. Од тога није било лијека. Човјек се био сав склупчао. Родбина га савјетоваше да пође у Острог Светом Василију, али је он то одмах одбио, јер бијеше атеиста, невјерник. Послије извесног времена, јави му се Свети Василије у сну и позва га да дође к њему у Острог па ће га он исцијелити.

Пошто дуго поразмисли, овај човјек најзад одлучи, и пристаде да га понесу у манастир. Дошавши у манастир, он се исповједи и ону ноћ преноћи под кивотом Светитељевим, гдје су му читали молитве. Послије краћег времена сасвим је оздравио, и из захвалности према Светом Василију своме најстаријем сину дао је име Василије, објавио је балканспресс.рс.

Мјесеца септембра 1956. године дође на поклоњење Св. Василију Драго Џабаркапа из села Вруље, код Пљеваља, и исприча: „Прије двије године био сам много болестан од стомака. Обраћао сам се љекарима у Пљевљима, Пријепољу и Сарајеву. Љекари су били у недоумици у погледу моје болести. На крају су открили да је по среди чир у стомаку. Послије свега, љекари су ми предложили да дођем у болницу и да тамо одлежим 20 дана, а потом ће ме по писменој сагласности мојој и мојих родитеља, оперисати. Упркос тешким боловима који су сваког часа бивали неподношљивији, на операцију нисам пристао. Отишао сам кући. Чим сам дошао кући легао сам у постељу, од које се нисам никуд могао макнути. Исте године, у марту мјесецу, налазећи се у болесничкој постељи, уснио сам један необичан сан.

Наиме, сањам да путујем једним путем, мени уопште непознатим. Због непознатости пута бијеше ме ухватио велики страх, који се удвостручи, када са тог пута скренух ка једној малој пећини која беше испуњена мраком. Изненада, у њој се појави један (мени непознат) човјек, и запита ме: Зашто плачеш? Ја му одговорих да ме је страх, јер немам никога са собом. Тада ми он рече дапођем с њим. И ја пођем. Путујући с њим, дођох до једних малих врата, која бјеху затворена. Непознати човјек их отвори и ми обојица уђосмо унутра. Просторија бјеше лијепа и врло свијетла, мада нигдје лампу нисам видио. Тада ми он рече: „Овде ћеш ти ноћити. Ово је дом Светог Василија„. После ових ријечи ја се пренем из сна, дубоко потресен оним што сам снио.

Сан сам одмах испричао својим родитељима, који се сагласише да одмах пођем у Острог. Тако се ја са мајком, мада тешко болестан и исцрпљен, упутим по први пут у Острог. У Острогу сам преноћио код Свеца двије ноћи, уз свакодневно читање молитава. Мени одмах буде боље и послије два дана, ја готово потпуно здрав, пођем весео, и здрав, својој кући. А радост мојих родитеља била је безгранична. Из захвалности светом оцу Василију на исцјељењу, дошао сам и ове године са својим ујаком Дашом Цмиљанићем и мајком Миљом. Увијек се молим Богу и Светом Василију да ме и даље чува, мене и све моје, од сваке напасти“.

Мјесеца августа 1957. године, доведоше у Горњи манастир тешко болесну нејвесту, која боловаше дуже времена, по имену Лену Јунчај, из села Друме (Тузи). Довео ју је њен муж Лека и дјевер Нуа.

Толико је била болесна, да су је са жељезничке станице Острог њен муж и дјевер са много тешкоћа и напора изнијели до манастира. По доласку у Горњи манастир, одмах су ушли у цркву и приступили ћивоту Светог Василија. Замолили су да се болесници очитамолитва за оздрављење, што им је одмах удовољено. По очитаној молитви, замолили су да њихова болесница остане мало и да одлежи код светог кивота.

И то им је било допуштено. Болесница је заспала код светог ћивота и спавала је близу два сата. Затим су је пробудили и пошли своме дому. Болесница се очигледно осхећала боље. По доласку својој кући, болесница је нагло почела да осећа придолазак здравља и ускоро потпуно оздравила. Послије неколико дана, од њеног дјевера, који је био писменији од мужа болеснице, стигло је писмо у коме Нуа извјештава да је његова снаха потпуно оздравила.

Вера Ј, млада дјевојка из околине Бара, по занимању службеница, изненада се разболела 1950. године, од неког тешког нервног растројства и као таква није била способна ни за какав посао. Забринути родитељи водили су је љекарима на све стране и тражили помоћ од најбољих специјалиста-неуролога на клиникама у Београду и Загребу, али, нажалост, без успјеха. Њено здравствено стање из дана у дан нагло се погоршавало. Када је већ била изгубљена свака нада да ће девојка икада оздравити, мајка је одлучила да је, кријући од комшија, доведе у Острог, и да тамо потражи лијека. На пут је кренула почетком зиме исте године. Са великом муком су изашли од Доњег до Горњег манастира. Дјевојку је захватила некаизнемоглост и трзала се као бесомучна, у намјери да се врати натраг.

Уз велике напоре довели су је до Горњег манастира, гдје јој је чувар ћивота прочитао молитву, намијењену за оздрављење оваквих болесника. Ту ноћ преноћили су у Горњем манастиру. Сутрадан, дјевојка је осванула потпуно здрава, на велико изненађење и радост своје мајке и свих присутних. Вратила се весела и лака својој кући, и кроз неколико дана наставила је свој ранији службенички посао.

Радомир Пантовић из села Градца, 13. јула 1961. године, у Горњем манастиру, исприча овакав свој случај. „Године 1929. био сам тешко оболио. Услијед те болести изгубио сам и моћ говора. Сви напори да се излечим и да ми се говор поврати, били су узалудни. Тада се мој отац ријеши да ме води у Острог. Уз велики труд мога оца и уз моје невоље, стигли смо у Горњи манастир, гдје смо приступили Свецу.

Ту ми је калуђер читао молитву. Послије молитве остао сам да мало заспим у цркви. Легао сам и заспао. Када сам се пробудио, био сам потпуно здрав. Ништа нисам осјећао да ме боли и, на моју велику радост, могао сам да говорим. Не мало били су изненађени калуђер и мој отац, и други који су ту били присутни. Послије тога, сви заједнички заблагодарисмо Богу и Светом Василију, који ми подари исцјељење. Са својим оцем, вратих се кући здрав и весео. Слиједеће године дошао сам да се захвалим Светитељу, што и сада, послије десет година, чиним, и чинићу док сам год у животу и будем у могућности. Долазићу у Острог, на поклоњење и захвалност великом чудотворцу, Светом Василију“.

Многи поклоници који нису у могућности да доведу своје болеснике ћивоту Светитеља, доносе њихову одјећу и остављају је под ћивот Светитеља, да ту преноћи бар једну ноћ. Поред одјеће, доносе и храну, најчешће шећер, и поступају на исти начин. Том приликом, чувар ћивота прочита молитву над дотичним предметима. Приликом повратка, освећене ствари узимају са собом и носе их болесницима, вјерујући да ће им и на овај начин Свети Василије помоћи. И заиста помаже, што ће се видјети из слиједећег случаја.

Дана 15. августа 1962. године, у Горњем манастиру, Божидар Шијаковић са својом женом, Славком, исприча следеће: “Наш син Видомир, био је тешко болестан од неке болести главе, од које је страховито патио пуне двије године. За то вријеме тражили смо лијека код многих љекара и обишли многе болнице. Љекари су му давали разне лијекове и ињекције, али све је било без користи. Главобоље није нестајало. Претпрошле године, мајка моје жене, Илинка Новаковић, пође за Острог да се поклони и помоли Светом Василију. Том приликом дали смо јој килограм шећера у коцкама да стави под ћивот Светога Василија и да се на истоме очита молитва за здравље Видомирово, што је она и учинила. Када се вратила кући донела нам је поменути шећер. Тај шећер ми смо неколико дана давали Видомиру, вјерујући да ће му, као ствар освећена у Острогу, помоћи. Не знамо како и на који начин, али знамо: када је тај шећер појео, он је потпуно оздравио и од тада до данас глава га никада више није забољела. Дошли смо да заблагодаримо Богу и Светом Василију што нам је исцијелио сина”.

Месеца јула 1964. године, приступи моштима Светог Василија викарни епископ Варнава. Послије поклоњења Светитељу, испричао нам је случај свог исцјељења водицом из Острога. Када је испричао овај истинити догађај, умолили смо га да нам свој случај исцјељења и писмено изложи. То је он и учинио. Ево тога писма.

„Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше Крсне славе. У кући се ужурбано спремало за Славу. Мајка је мјесила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа држала се светих правила и закона и мој отац био је спреман прије и да не слави, него да омрси на Св. Николаја. И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао постељу.

Али већ сутра ујутро, кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах. Кућа је нагло измијенила цијњли изглед, из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом: „Заразна болест“. На плакату је била насликана мртвачка глава, знак смртне опасности за посјетиоце.Свети отац Никола те године дошао је нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље, мој живот. Био сам најтежи болесник у цијелом заразном одјељењу. Већ су ме морали и везати. У врућини и бунилу хтио сам да скачем кроз прозор.

Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође да буде са мном у посљедњим часовима мога земаљског живота. Кад је мајка дошла, нисам је препознао. Већ сам био примио камфор ињекцију. Посљедњу помоћ. И тада, кад су се сестре и болничари разишли, кад је мајка остала сама са мном, извадила је из своје ташне једну малу бочицу. У њој је била света водица острошка, наводи балканспресс.рс.

Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу и Светој Мајци Божијој и светоме Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пута запојила светом водицом, даром Светог Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам своју драгу родитељку и молитељку, своју сузну молитвеницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим; заједно са њом очитао сам Оче наш, и пао у слатки, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана. Тако је свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла“.