За вријеме турске владавине, манастир је био значајан центар преписивачке школе. Историја српске књижевности и највећи дио стваралаштва у 17. и првим деценијама 18. вијека одређује појмом „Рачанска преписивачка школа”.

Турски путописац дервиш Зулих познатији као Евлија Челебија је 1630. године записао да је скрипторија имала 300 калуђера-преписивача, које је опслуживало 400 чобана, ковача, економа и друге послуге. У обезбјеђењу је било 200 стражара.

Рачанска преписивачка школа се налазила на око 40 минута хода уз рјечицу Рачу, близу врела Лађевац. Рачански калуђери-преписивачи су ово мјесто још у 17. вијеку називали Бања јер је температура воде 17°Ц цијеле године. У непосредној близини Лађевца, коме се до изградње пешачке стазе врло тешко приступало, налази се испосница, као и Скит Светог Ђорђа. Остаци средњовијековне скрипторије још постоје и у фази су истраживања.

Пошто су Срби у рату Аустрије против Турске 1683-1699. учествовали на аустријској страни и послије аустријског пораза код Качаника, Срби су почели да се селе на севјер.

За вријеме велике сеобе под Патријархом Арсенијем Чарнојевићем (1690) године и многи калуђери из манастира Раче су стигли чак до Сент Андреје код Будимпеште.

И њима захваљујући Сент Андреја је постао ускоро културни центар Срба у Угарској.

Послије извесног времена ови калуђери су се повукли на југ у манастир Беочин код Сремске Митровице у подножје Фрушке горе. И у овом манастиру су калуђери наставили да се баве преписивањем црквених књига. Међу овим калуђерима нарочито су се истакли Рачани:

– Јеротеј Рачанин, који је написао „Путашаствије граду Јерусалиму“ – један од најстаријих сачуваних путописа у српској књижевности
– Кипријан Рачанин, који је у Сент Андреји саставио „Буквар словенских писмен“ и
– Гаврил Стефановић Венцловић.

У Рачи је за вријеме Другог светског рата чувано Мирослављево јеванђеље највећи и најважнији документ српске књижевности из 12. вијека, подсјећа портал Лепоте Србије. За вријеме Другог свјетског рата игуман Платон Милојевић га је сачувао испод камених плоча у олтару цркве и то га је спасло од бугарске казнене експедиције која је 1943. спалила све манастирске објекте.

Прича се да је краљ Петар ИИ Карађорђевић преноћио у њему приликом повлачења из Београда 1941. године.

Патријарх српски господин Павле је био је у два маха монах у Манастиру Рача, од 1948—1950. и 1951—1955. године. Захваљујући њему, дио светих моштију краља Драгутина, оснивача и ктитора манастира, могу видјети у манастиру.