У нападу, 25. маја 1992. године, на Брадину код Коњица, која је до посљедњег рата у БиХ била насељена већински српским становништвом, припадници муслиманских и хрватских снага убили су 48 ненаоружаних српских цивила, а преостале су одвели у логоре или протјерали.

Опљачкали су, а потом и спалили све српске куће, као и Цркву Вазнесења Господњег, саграђену 1938. године.

Јелена Гачанин, која потиче од породице Глигоревић из Брадине, присјетила се данас када је као осмогодишњакиња са мајком била заробљена у школи коју је и похађала. „Страшне ствари су се десиле. Сваке године је све емотивније и теже долазити на ово мјесто. Била сам свједок премлаћивања, извођења млађих жена. Страшно је било“, рекла је Јелена.

Она је испричала да је након седам дана заробљеништва размијењена, да је њена мајка остала, а да су јој отац и брат били заробљени у логору Челебићи и Мусала. „Вријеме не лијечи ране, памтим сваки тренутак. За ноћ сам одрасла, зато хоћу да причам, да се не заборави“, поручила је Јелена.

Предсједник Удружења Коњичана Републике Српске Зоран Пологош рекао је да у Брадини, мјесту српског страдања, данас живи двоје Срба од предратних 700, те да за злочине на српским живљем на подручју Коњица не постоји ниједна правоснажна пресуда.

„Подигнуто је 13 оптужница, али и послије оволико година нема ниједне пресуде за затварања, силовања, пљачкања, убиства. То је срамно“, рекао је Пологош новинарима у Брадини, гдје је обиљежена 31 година од српског страдања, јавила је Срна, пренијеле Новости. Подсјетио да је у Коњицу прије рата живјело више од 7.000 Срба, док их данас живи свега око 200. „Коњичани су расељени свуда по свијету, али сваке године, 25. маја, окупе се овдје да би се подсјетили на дан великог страдања“, рекао је Пологош.