ГОДИШЊИЦЕ почетка НАТО агресије на СР Југославију 1999. године, прилика су да се изнова подсјетимо свих трагичних дешавања које је Србија проживјела. Оно што дугујемо страдалима, али и свом потомству је прича о незабељеженој неправди, али и херојству које се не заборавља. Један од тих хероја је и пилот Зоран Радосављевић, који је настрадао 26.марта прије 24 године, подсјећа портал Танго6.

Први сукоби са НАТО показали су оно чега су се многи у РВ и ПВО плашили и на шта су упозоравали. Суочени са тактички, техннолошки и бројчано надмоћним непријатељем, са лошим системом навођења и отказима најважнијих система у критичним тренуцима, пилоти су могли да се уздају само у своју храброст и срећу.

Као да то све није било довољно, сопствене противавионске јединице су се показале подједнако опасним као и непријатељски ловци.

Ујутро 26. марта, мајор Слободан Перић и капетан И класе Зоран Радосављевић заједно су се упутили са Новог Београда на командно мјесто између Старе и Нове Пазове. Када је требало одменити дежурни пар, добровољно су се јавили да заузму мјеста у кабинама. Перић као вођа, а Радосављевић у улози пратиоца.

Наређење примили преко мобилног телефона

Било је 16.45 када су добили наређење за полијетање, а чињеница да су га примили преко Радосављевићевог мобилног телефона најбоље описује са чиме су се суочавали пилоти 1999. године.

Два „витеза“ су узлетјела осам минута касније и вођа је брзо установио да му радар не ради. По доласку над Зрењанин у бришућем лету, јављено им је да је непријатељ над Ваљевом. Држећи се задатог курса, по прелету Саве код Шапца, пар се попео кроз облаке и убрзо се нашао на висини од 7.000 метара.

Официр за навођење их је обавијестио да су непријатељски авиони на један сат, на даљини од 60 км и да се удаљавају. Вођа га је упозорио да ће постојећим курсом прећи границу, али није добио одговор. Ускоро је Радосављевић упозорио Перића да на свом СПО-15 има индикацију да су у радарском захвату са десне стране, па је вођа наредио маневар „маказе“ и након 30 до 40 секунди пар се вратио на пређашњи курс.

Одмах потом официр за навођење их је упозорио да изгледа да се непријатељ враћа право ка њима. Док су покушавали да на небу уоче противника, вођа је видио четири трага на паралелном курсу, на 10 до 15 км удесно, и кад су трагови нестали схватио је да су то ракете ваздух-ваздух.

Викнуо је пратиоцу да бјежи и пошао у спуштајући заокрет, док је Радосављевић одговорио да бјежи у облаке. Након што је избјегао прву ракету АИМ-120, друга је Перићев Л-18 погодила у десну страну трупа. Катапултирао се и приземљио у атару села Доња Трнова у Републици Српској. Прихватили су га локални Срби и вратили кући у року од неколико сати.

Његов пратилац, међутим, није био те среће: ракета АИМ-120 је погодила његов авион у близини кабине на висини од 7.800 метара и усмртила га на мјесту. Авион се распао и Зоран Радосављевић је пао у засеок Жуге, са дјелимично отвореним падобраном. Мјештани су нашли његово тијело и пребацили га у Србију.

Остале су забиљлежене његове ријечи које се на једином доступном аудио-визуелном садржају могу чути на 2:38.

На мјесту пада његовог авиона, подигута је спомен плоча страдалом пилоту. Она је истовремено подсјетник на вјечну тугу, али и понос на неизмјерно херојство једног човјека, чије се име не смије заборавити.

Посмртно је одликован Медаљом за храброст и унапређен у виши чин.

Ко је био мајор Зоран Радосављевић?

Зоран Радосављевић је рођен 26. фебруара 1965. у Приштини. Његов отац је био пешадијски подофицир ЈНА и фамилија се често селила и пре доласка у Београд 1977. живјела је у Скопљу и Крушевцу. По завршетку основне школе, 1979. уписао је ваздухопловну гимназију „Маршал Тито“ у Мостару. У 36. класу ВВА ступио је 1983. По селекцији за ловце, дипломирао је 1987. као пети у рангу. Те године, по први пут у историји РВ и ПВО, свих 11 дипломираних пилота суперсоничних ловаца распоређени су на задатке.

Био је најмлађи пилот ловац 204. Авијацијског пука РВ Војске Југославије.