„НЕВИДЉИВИ“ јуришни авион Ф-117, понос америчке авијације, погођен је трећег дана од почетка НАТО агресије на Србију, 27. марта 1999. године, тачно у 21.41 код села Буђановци. То је био први авион НАТО који је оборен над Србијом. Овај догађај одјекнуо је снажно у свијету, јер је једна мала земља послала поруку да се срцем и вјештином може супротставити напредној машинерији.

Овај дан је већ годинама повод да се припадници Трећег дивизиона 250. бригаде окупе и обиљеже свој подвиг. И вечерас ће се наћи у ресторану Дома ваздухопловства.

– Славићемо у нашем ресторану, у кући нашег ваздухопловства – каже потпуковник Ђорђе Аничић, који је командовао отварањем ватре на стелт авион НАТО. Он подсјећа и да је Трећи дивизион расформиран 2007. године, а у састав Војске Србије је враћен 2020., подсјећају Новости.

Много тога се догађало и са војском и са статусом војника и официра који су се одупрли агресији НАТО, али ракеташи никад нису одступили.

Уништење авиона Ф-117 било је порука да се срцем све може

– Бранили смо своју земљу и поносни смо на то – каже Аничић.

Обарање авиона Ф-117 је остало забиљежено у Ратном дневнику рада јединице Ђорђа Аничића:

– Одједном на показивачу осматрачког радара, на азимуту 195 уочавам циљ, на даљини од 23 километра. Кажем: „Дани, овај иде на нас“!… На даљини 14-15 км и азимуту 210 степени руковалац гађања потпуковник Золтан Дани је наредио тражење циља. Ја сам наредио: „Антена“ – укључено је зрачење нишанског радара. Тог момента почиње игра мачке и миша. Зрачимо више од 10 секунди неуспјешно тражећи циљ.

ПИТАЊА АМЕРИКАНАЦА

ИСТА посада Трећег дивизиона 250. бригаде ПВО ВЈ, која је оборила Ф-117 крајем марта (само без Золтана Данија), срушила је и Ф-16 који је пао код Накучана и „невидљиви“ Б-2, дејствујући са положаја у Бечмену. Авион „Дух Мисурија“ послије поготка узео је курс 270 ка Тузли и чуло се како тражи дозволу за искакање. Посада није добила дозволу да напусти летјелицу и срушили су се у спачванским шумама крај Жупање.

– Први амерички војни изасланик, који је послије 5. октобра дошао у Београд у Управу Артиљеријско-ракетних јединица ПВО, 2001. године, донио је писмо са девет питања од којих су се три односила на околности под којима смо оборили Ф-117, а четири о рушењу Б-2.

Интересовало их је како смо препознавали авион при прелету, како смо их осмотрили и да ли смо на терену користили визуелне осматраче. Даље, како су авиони праћени и да ли је посада „неве“ могла да идентификује тип авиона – сјећа се Аничић.
Наређујем: „Прекини тражење – еквивалент!“

Послије неколико тренутака Дани наређује тражење циља на азимуту 230, а ја моменат зрачења. Веома брзо, за пар секунди, циљ је пронађен, точкићи су шкљоцнули више пута, али оператори ручног праћења нису могли да га прихвате…

Поново видим циљ на азимуту 240 степени и даљини од 14 км. Циљ врши маневар курсом, лијепо се види на показивачима осматрачког радара.

Покушавамо исти поступак трећи пут на азимуту 240… Старији водник Матић је тада узвикнуо: „Дај га, дај га, имам га!“ Точкићи су шкљоцнули и оператори су га прихватили. Азимут 250 степени, даљина 13 км.

– Циљ уништи – командовао је Дани и „невидљиви“ је пао у блато Буђановаца.

ВАЖНЕ ЛЕКЦИЈЕ

– СВИ ми из Трећег дивизиона који смо до данас остали живи поново бисмо ступили на дужност да нас Србија позове – каже потпуковник у пензији Ђорђе Аничић. – Сви смо оматорили, али и научили важне лекције. „Све за Србију и слободу – Србију ни за шта“. А вечерас ћемо да се провеселимо!