На једном од висова планине Јелице налази се други по важности (послије Ниша) ранохришћански центар у Србији. На овом мјесту, одакле се пружа прелијепи поглед на долину Западне Мораве, Чачак, рудничке планине и драгачевски крај.

Град на Јелици

На јеличком вису и простору од 22 хектара било је подигнуто чак пет храмова, уз низ свјетовних грађевина, кућа, магацина и радионица. Пет цркава, четири зидане гробнице, стотину појединачних гробова и остаци војне и народне архитектуре свједоче не само о ромејској, већ и о германској популацији. Међутим, само поријекло првих становника сеже у давну, давну прошлост… у вријеме старијег гвозденог доба, тј. 7. и 8. вијек п. н. е. Подигле су га Синге у свом ширењу ка Сави и Дунаву. Затим су га наслиједили Римљани и Византијци. У вријеме Јустинијана И највише се градило на Градини, oбјавио je портал Српска историја. На основу остатака препознају се стамбене зграде чији зидови су досезали и до 2, 7 метара. Бедеме града су ојачавале куле, а у град се улазило кроз најмање двије капије. Али, оно по чему се највише издваја су свакако цркве, којих је било врло много, па се о Градини на Јелици може говорити као о једном од првих епископских центара на нашим просторима. Натпис на латинском указује да једна базилика потиче с краја 4. или из прве половине 5. вијека, а неопходно је истаћи и постојање крстионице у једној од базилика. Тако се наговјештава да је град непознатог имена могао бити сједиште епископије. У 6. вијеку град је имао војну, руралну, сакралну и цивилну функцију и за вријеме владе цара Јустинијана био центар свог региона, можда у већој мјери него што је Чачак данас. Крајем 6. или почетком 7. вијека град је спаљен у силовитом пожару који је, вјероватно, посљедица аварских напада. Занимљиво је да је послије кратког времена спаљени град поново насељен. Нова популација, која је углавном користила грнчарију израђену на начин типичан за Словене, боравила је у њему приближно до преласка из 8. у 9. вијек и најдаље почетком 9. вијека у њему се прекида живот – каже професор др Михаило Милинковић, који већ скоро 30 година води истраживања на овом локалитету.

Прва позната интересовања за остатке на путу Чачак – Драгачево потичу из 1843. године, а двије године касније обишао их је др Јанко Шафарик и сачинио мањи извјештај. Још увијек није претворен у археолошки парк и већи дио налази се под шумом, па га је теже и истражити и посјетити.