Напади на Републику Српску не престају. У јеку истих долазимо до афере „Кисеоник“ која је пољуљала и здравствене раднике и становнике Републике Српске, унијела панику у већ преплашено становништво, што због лоше епидемиолошке ситуације, што због свих осталих напада који нас окружују већ мјесецима уназад.

Споменик „12 беба“

Треба ли да се запитамо, поиграва ли се то судбина с нама или ми с њом?

Зар трагедија која нас је задесила 1992. године није историјска опомена да се са оваквим стварима, али првенствено људским животима не поигравамо, поготово зарад политичких циљева?

Подсјећања ради, усљед недостатка кисеоника у бањалучком породилишту, у периоду од 22. маја и 19. јуна 1992. године умрло је 12 беба. Због рата и блокада од стране хрватских и босанских снага, угашени су тек рођени животи, и то чак њих дванаест. Страдала су недужна новорођенчад.

Због блокада 12 пута је убијено човјечанство, због блокада 12 пута смо пали као људи. Због овог почињеног злочина туговала је и идаље тугује цијела Република Српска. И сада, 29 година послије, долазимо до афере „Кисеоник“, гдје се оптужују и криве они који већ више од годину дана ризикују своје да би спасили наше животе, они који су живот подредили спасавању туђих живота. Не смије се дозволити да се понови исти сценарио и да нас задеси иста судбина, као тог тужног љета 1992. године када су изгубљени невини, дјечији животи.

Живот је живот, и сваки је вриједан. Тада смо изгубили бебе, будућност и снагу ове Републике, а данас у јеку пандемије и масовног губитка становништва, осула се паљба по онима који једини могу да и морају да спашавају животе.

Аутор: Милица Кресојевић