Живојин Мишић био је један од најзначајнијих српских војсковођа с почетка 20. вијека. У чин војводе унапријеђен је након Колубарске битке и невјероватне побједе коју је тада извојевао, а храбро и поносно држао се и у најтежим тренуцима и тако све до краја живота. Ипак, Мишић је важио и за човјека „без длаке на језику“. О томе свједочи и ова анегдота.

Живојин Мишић

На самом крају живота војвода је, током лијечења у Паризу, одлучио је да напише своје мемоаре, који би послужили будућим нараштајима. Књигу није завршио, у томе га је претекла смрт 20. јануара 1921. али „Моје успомене“ ипак јесу објављене и данас служе као подсјетник на лик и дјело једног од највећих војсковођа српског народа.

Још и више – књига откива приватне дилеме, размишљања и освјетљава Мишићеве особине боље од било ког накнадног рада неког историчара.

Ево једне приче из младости велког војводе…

Из школске клупе право у ров

Школовање војводе Мишића неколико пута је прекидано. Како је живот на трусном Балкану ријетко када био миран тако је и млади Живојин, заједно са својим друговима из класе, право из школских клупа одлазио на бојиште да ослобађа и брани част Србије.

На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, Мишић је био учесник српско-турских ратова, као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства.

И након што би рат био завршен, Мишић се враћао да настави тамо гдје је стао…

Кратак фитиљ будућег војводе

Једног дана 1878. идући на предавање са својим школским другом Павлом Јовичићем, двадесеттрогодишњи Живојин је свратио у оближњу кафану.

За другим столом су сједили извјесни пјешадијски мајор Радић и коњички капетан Станишић. Управо су ријечи мајора привукле пажњу младог војника. Наиме, Радић се управо вратио из Аустроугарске и на сав глас је хвалио надмоћност те војске у односу на српску и како ова друга, иако његова, не би имала шансе у евентуалном рату против царевине.

Тада је Живојин Мишић устао и пришао столу за којим су сједили мајор и капетан, а разговор који је услиједио забиљежио је деценијама касније у својим мемоарима.

– Господине мајоре, не могу дозволити да се тако ружно изражавате о нашој војсци. Ако је у аустријској војсци тако добро као што велите, нико Вас отуда на силу није довео – прокоментарисао је младић.

– А како се ви зовете? Идите одмах на своје мјесто, а ја ћу Вам показати за ту вашу дрскост – љутито је одговорио мајор.

Мишић је салутирао, представио се и мирно вратио за свој сто гдје га је дочекао друг, наводи Историјски забавник.

– Браво, сељаче – прошапутао је Јовичић алудирајући на Мишићево поријекло из Струганика, код Мионице.

Мајор Радић није заборавио овај инцидент. Послије неколико дана командант београдског гарнизона позвао је на рапорт Мишића. Због дрског понашања према мајору казнио га је са три дана затвора.