Представници удружења проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата упутили су писмо Савјету безбједности Уједињених нација и амбасадама у којем траже подршку да, како наводе, након скоро 30 година дођу до правде за жртве које представљају.

Амблем Републике Српске

Из српских удружења навели су да Међународни суд за бившу Југославију, са сједиштем у Хагу, скоро да се није бавио српским страдањем и жртвама током рата у БиХ од 1992. до 1995. године.

– Нажалост, свједоци смо да су и Тужилаштво и Суд БиХ приликом процесуирања ратних злочина наставили праксу Хашког трибунала, те су се у енормно малом броју бавили процесуирањем лица која су наредбодавци или извршиоци страшних злочина почињених над Србима. Имамо потребу да вам укажемо барем на неке од најочитијих примјера дискриминације српских жртава, односно на непроцесуирање одговорних наредбодаваца и непосредних извршилаца страшних злочина наводи се у писму.

Злочини над Србима, кажу, вршени су систематски током цијелог рата почев од напада на припаднике Југословенске народне армије који су се повлачили из градова, напада на српска села, па све до 1995. године и прогона цјелокупног становништва западнокрајишких општина и страшних злочина над српским заробљеницима на Озрену.

– Поразно је да скоро 30 година нема правде за невине српске жртве из купрешких села Доњи Малован, Рилић, Занаглина и Ботун, те самог града Купреса. У овим злочинима страдало је више десетина невиних српских жртава, а многе од њих убијене су на најмонструознији начин. Још нико није одговарао за попаљена српска села у Подрињу и за масовна убиства недужних цивила. Довољно је само навести да је у једном дану у фочанском селу Јошаница убијено 56 невиних цивила, од којих је најмлађа Данка Тановић имала само двије и по године – истиче се у писму.

Из српских удружења кажу да нико није одговарао ни за засједу на Папратној њиви у општини Фоча када је убијено 39 лица.

– У злочинима у братуначким селима Бјеловцу, Сикирићу и Лозници у децембру 1992. године убијено је 58 лица. И могло би се тако набрајати даље: Брежани, Брезје, Жутица, Заваит, Загони, Јабука и многа друга стратишта Срба у Подрињу. За злочине почињене у Посавини одговарали су тек појединци, а опште је познато да је управо први злочин у Босни и Херцеговини почињен у Сијековцу 26. марта 1992. године. За овај злочин одговарало је само једно лице – пише у овом писму.

Посавски градови, Босански Брод, Орашје, Шамац, Дервента претворени су у логоре, а Срби су у њима убијани и мучени на најзвјерскије начине. И за ове злочине истичи, процесуирани су тек изоловани случајеви.

– За злочине и погром над српским народом западнокрјишких општина још нико није правоснажно осуђен, осим неколицине случајева за појединачна убиства, а суђења која су започела већ годинама трају и не види се епилог ових судских процеса. Злочини над сарајевским Србима до данас нису процесуирани, а многи од сарајевских Срба окончали су свој живот на Казанима, те у злогласним логорима Виктор Бубањ, Силос и др. Данас, Сарајево је скоро етнички чист град, а број Срба у њему је на нивоу статистичке грешке. Ништа другачије није ни у Мостару, Тузли, Зеници и другим већим градовима у Федерацији БиХ – наводе у писму.

Кажу и да страшни злочини Одреда „Ел муџахедин“ на Озрену нису санкционисани, а након скоро шест година процеса једном од генерала тзв. Армије БиХ, пресуда је укинута.

– На списку несталих лица из Републике Српске још се налази 1.650 лица, а њихове породице немају прилику да се барем на достојанствен начин опросте од својих најмилијих. Наша намјера је да вам укажемо на селективност процесуирања ратних злочине од стране правосудних институција на нивоу БиХ, те прије свега потреба да се барем оволико година након завршетка рата жртве изједначе, јер жртва је жртва и нико не би требао да испред ње ставља национални префикс – наведено је у писму.

Вјерујући да још постоји правда и правичност, моле да СБ и амбасаде употријебе лични ауторитет и ауторитет институција које представљају, како би им помогли, а како би жртве и породице коначно добиле свој смирај.

– Тако би спријечили очигледну дискриминацију српских жртава пред правосудним институцијама БиХ, а које је видљива из претходно наведених примјера – пише у писму.