Повеља Кулина бана је најстарији писани споменик на српском народном језику, а никако камен темељац босанске писмености и државе. Повеља је писана ћирилицом, а не босанчицом, почиње са „У име оца и сина“ а не са „Алаху екбер“, па се не може сматрати „родним листом“ Босне, како то воле да кажу у Сарајеву.

Повеља Кулина бана

Историчари и лингвисти овако коментаришу присвајање једног од најстаријих хришћанских споменика писмености, који је босански бан Кулин написао дубровачком кнезу Крвашу 1189. године. А 830 година од настанка Повеље у БиХ је обиљежено као годишњица „најстаријег пронађеног босанског државног документа“, којим је, кажу, потврђено постојање босанске државе.

Повеља, тврде стручњаци, има највећи значај за народ чији је споменик језика и културе – српски, затим, шире, као споменик словенске писмености и, на крају, то је значајан споменик у ризници европске и свјетске баштине.

У име Оца, Сина, Светог духа обећао је бан Кулин Дубровчанима слободу кретања на територији Босне, ослободивши их плаћања царине овим документом. Ријечи дубровачком кнезу Крвашу исписао је писар Радоје.

– Ова повеља је, као и све истородне тадашње српске ћириличке повеље, овјерена њиховим почетком, који углавном гласи „У име оца и сина и светаго духа“, чиме се печатира хришћанска припадност њихових издавача. Богата ризница фалсификата данашњих бошњачких институција „обогаћена“ је издавањем Повеље без наведеног хришћанског обиљежја – каже проф. др Слободан Реметић.

– Повеља Кулина бана се сврстава у српске ћириличке споменике. Ријеч је у ствари о првој ћириличкој повељи, писаној углавном тадашњим народним штокавским говором. Њена структура, па ни стил, не разликују се од истородних докумената писаних, примјера ради, у Рашкој и слатих сусједима, понајвише Дубровчанима, највише повеља њима послатих сачувано је, срећом, у Дубровачком архиву.

Да је Повеља споменик српске писмености, сматра и др Срето Танасић, предсједник Одбора за стандардизацију српског језика.

– Прије трке за идентитетом оних који мисли да им га мањка било је неспорно да је ова повеља споменик српске писмености – наглашава Танасић.

– То је толико неспорна чињеница да је немогуће било какво фалсификовање. Уосталом, годину дана прије настанка Повеље Кулина бана, римски папа у писму дубровачком надбискупу каже да је Босна српско краљевство. И није то једини папски докуменат од овог времена до половине 13. вијека у коме се Босна тако крсти. И нису то једине историјске потврде о карактеру средњовјековне Босне, има их мноштво. Као што је Мирослављево јеванђеље најстарији и најзначајнији писани цјеловит споменик српске редакције старословенског црквенословенског језика, тако је и Повеља најстарији писани споменик на српском народном језику.

Нема те научне фантастике, упозорава Танасић, која може успоставити континуитет данашње БиХ са средњовјековном босанском државом.

И Танасић и Реметић тврде да велики утицај на прекрајање историје има страни фактор, некада је то радила Аустроугарска, данас – међународна заједница.

Називајући ово политичким инжењерингом, проф. Реметић каже да се он најпре одвијао под палицом Аустроугарске монархије, у служби стварања тзв. земаљског језика.

– На терену БиХ, генерала Филиповића су године 1878. дочекали само српски језик и ћирилица – подсјећа проф. Реметић. – Историја се поновила на простору БиХ, гдје су страни фактори, некада Беч и Бењамин Калај, а данас тзв. међународна заједница, све чинили и чине да се, најкраће речено, затре име српског језика, а тиме и српски народ. Ресорни фактори у Федерацији БиХ владају се по кодексу оне народне: „Добра вакта ко образа нема“. Тамо се безочно јуриша на све што је српско. Присвајају се стари српски споменици, својатају се српски писци: од Кочића, Андрића, Ћопића до данашњих стваралаца. Ова ујдурма у вези с Повељом Кулина бана одвија се, дакле, под плаштом једног континуитета.

И Танасић упозорава да су аустроугарске власти и неки њима сервилни стручњаци један вид званичне ћирилице који се користио на немањићком двору називали „босанчицом“, без икакве научне аргументације. То писмо је, пренесено на терен средњовјековне Босне, бар два вијека послије настанка Повеље Кулина бана, у вријеме крунисања босанског бана српском круном Немањића у манастиру Милешеви.

Тврдње да је Повеља писана „босанским језиком“ професор Реметић коментарише као – неукусне бесмислице.

Дефинитивно је, каже, доказан фалсификат о „босанчици“, која у ствари није ништа друго него брзопис који је са српског двора у Босну пренио Твртко Котроманић, касније за краља крунисан у Милешеви, наводе Новости.

На тврдње из Сарајева да се у Повељи „могу уочити и јасне особине босанског језика“, Танасић наглашава да се то може тумачити само као фантазија или свјесно грубо фалсификовање.

– Сви озбиљни истраживачи ове повеље, српски, јужнословенски и свјетски, виде је као писани споменик српског језика, тако и најзначајнији међу муслиманским – професор Асим Пецо, члан Академије наука и умјетности БиХ. Тако ју је и највећи филолог међу словенским народима друге половине 19. вијека Франц Миклошич, као и други, штампао у збирци српских споменика.

Срето Танасић наводи да је Повеља Кулина бана издата на Усјековање главе Јована Крститеља, што испод њеног текста и пише, а на Велику Госпојину, како то неки тврде.

– Ови који би да је присвоје, и не само они, ни то не знају правилно да разумију – каже Танасић.

Историчари тврде да је Повеља бана Кулина сачувана у три верзије. Оригинална верзија писана ћирилицом данас се налази у Санкт Петербургу, у Русији, а друге двије верзије, преписи, налазе се у Дубровнику.