НОВОСТИ

НАЈПОТРЕСНИЈИ СТИХ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Млада Српкиња у усташком логору је СВОЈОМ КРВЉУ ИСПИСАЛА ОВЕ РИЈЕЧИ!

19/12/2021

Ако се не заборави, истина никада не умире. А др Јован Бабић (80), љекар радиолог и професор Медицинског факултета у Новом Саду, никада није заборавио како су фебруара 1947. године, када је био седмогодишњак, у његову породичну кућу у Шиду банули официри Озне. Одвели су његовог оца Душана и однијели сав материјал који је он, као предсједник послијератне Комисије за испитивање злочина усташа и нациста, до тада прикупио у сремским селима, али и у Јасеновцу.

 

У Јасеновцу

Стих у Јасеновцу

 

Душанов доказни материјал о жртвама и злочинцима ознаши су уништили у име братства и јединства новоформиране Југославије. Чинило се то уништење неповратним, све док послijе вишедеценијског трагања др Бабић није пронашао трећи примjерак свjедочења преживjелих Сремаца, код Шиђанина Слободана Стеванчевића. Он је био записничар Душана Бабића и сва свjедочанства куцао је у три примjерка. Један примjерак су људи из Озне нашли у Бабићевој кући, други на његовом радном мjесту, а трећи су превидjели. Као и Душанов рукопис из Јасеновца.

 

На основу тог материјала, Душанов син др Јован Бабић је одштампао књигу на којој је као аутора навео оца. Очеве оригиналне рукописе Јован је поклонио ових дана Архиву Војводине у Новом Саду, на чијем челу је др Небојша Кузмановић. Документи ће бити преточени у књиге и у електронску форму.

 

Тако је истина коју је открио Душан Бабић (1900-1974.) избила на површину послиjе више од седам деценија, и биће драгоцjени допринос откривању потпуне истине о страдањима Срба, Јевреја и Рома у Срему. Јер Покрајинска влада АП Војводине недавно је оформила комисију о прикупљању података о жртвама у Срему у периоду 1941/1945. Први пут би требало да се сабере и именује више од 50.000 сремачких жртава, махом цивила.

Јовановог оца Озна је задржала 72 сата на испитивању, а затим га вратила у Шид. Убрзо је смијењен с мјеста предсједника Комисије за истраживање злочина. Сину никада није говорио о ономе што је преживио, нити о подацима које су му свједоци открили. Злочини у Срему ни до данас нису до краја истражени.

– Када сам одрастао, схватио сам да је отац ћутао да би ме заштитио. Умро је 1974. године, и ниједном ми није напоменуо да наставим тамо гдје је он стао, нити је желио да разговарамо на ту тему. Касније, на студијама у Новом Саду, почео сам да сам трагам за том грађом. Дио сам нашао у шидској библиотеци, а дио код куће, сакривен на тавану. Сакупљао сам то три године. У размаку од 73 године, довршено је оно што је мој отац започео – каже Јован Бабић.

 

Да је цијела Независна Држава Хрватска била један велики концентрациони логор, произилазило је из свједочанстава која су преживјели Сремци пренијели Душану Бабићу, правнику, који је 1945. постављен за помоћника у Комисији за испитивање злочина, а 1. јануара 1947. именован за предсједника тог тијела.

 

– Свако сремско село у којем су живјели већином Срби било је за вријеме рата опкољено од три формације – Нијемаца, усташа и домобрана. Заједно су радили на њиховом уништавању. Опколе село у глуво доба ноћи и истјерају људе у центар или у порту. Држе их ту до сутрадан, па онда издвоје жене и млађу дјецу до 14 година, а остале побију. То су биле масовне егзекуције по селима. Свеукупно, није било мање од 50.000 побијених по Срему, махом цивила – наглашава др Бабић.

Он додаје да нису само усташе чиниле звјерства у Срему, радили су то и домаћи Нијемци. Први логор формиран је у Руми 8. априла, а учинио је то Антон Бауер, Нијемац, предратни румљански жандарм. Чим су Нијемци ушли у Југославију, Бауер је своје људе обукао у црне униформе. Логор у Руми углавном се формирао од мјесног становништва, био је ограђен жицом, без иједне бараке. Логораши су све вријеме били изложени киши, сунцу и снијегу, саслушавани, слабо храњени и брутално мучени.

Готово сви искази преживјелих Сремаца који су свједочили Душану Бабићу за потребе тада формиране комисије односили су се на Јасеновац и Стару Градишку. Главни извор података о том језивом логору одмах послије рата били су управо Сремци. У Градишки је на најсуровији начин уморено 46.000 људи, махом жена и дјеце.

 

Тамо су, прича др Јован Бабић, дјецу утјеривали у собе на којима су затварали све отворе да би зауставили проток ваздуха и затим су убацивали запаљен сумпор да их погуши. Жене и дјевојке затварали су у кулу. У једној соби остао је крвљу исписан језиви стих: „Не кос’ драги, траву покрај Саве, покосићеш моје очи плаве“.

 

Све док је његов отац истраживао догађаје у Срему није било проблема, али када је трагом свједочанстава фебруара 1946. отишао у Јасеновац и снимао све што је од тог логора остало, морао је да се, по наређењу из Шида, врати послије свега четири дана.

Када су у кућу Бабића банули људи из Озне, покупили су фотографије из Јасеновца, као и два примјерка досијеа откуцаних на писаћој машини. Душан Бабић је убрзо смијењен са мјеста предсједника Комисије. У том рукопису побројао је 10.000 Сремаца настрадалих у Јасеновцу. Навео је имена страдалника, али и злочинаца, као и помагача, усташких сарадника из сремских мјеста.

Двије трећине исказа свједока је одштампано, а једна трећина се још налази код њега, наводе Новости.

– Жеља ми је да и ту трећину одштампам и мирно сачекам залазак живота. Одужио сам обавезу према свом народу и оцу – закључује др Јован Бабић.

Према ријечима др Небојше Кузмановића, директора Архива Војводине, који је и предсједник новоформиране комисије, истраживање злочина у Срему трајаће најмање годину дана. Чланови комисије су угледни стручњаци, историчари из најрелевантнијих српских институција.

 

ВИЈЕСТИ ИЗ ИСТЕ КАТЕГОРИЈЕ

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести