Професор Ненад Кецмановић навео је да је будућност Срба у БиХ симболички везана за постхумну судбину српског нобеловца Иве Андрића у Републици Српској, јер ако не буде вратила своје уставне надлежности, и Андрићев град, као и Срби, потпашће под надлежност органа „јединствене БиХ“.

Ненад Кецмановић

Кецмановић је истакао у ауторском тексту за „Политику“ да је само питање времена када ће на апелацију лидера СДА Бакира Изетбеговића међународна заједница у БиХ забранити Андрића.

До сада Изетбеговићу то можда није било потребно, јер у бошњачким кантонима ионако Андрићевих дјела више нема у школској лектири нити у библиотекама, а нема ни нових издања, али је, каже Кецмановић, чудно да у бошњачким кантонима није већ и званично забрањено да се Андрић чита, цирира, афирмише и у њему уопште пише, сем у интерпретацијама Мухамеда, Мухсина, Русмира и слично.

„Неће бити нимало чудно када Бакир Изетбеговић у Уставном суду БиХ покрене апелацију да се законом забрани и спомињање имена српског нобеловца из БиХ на цијелој територији какве-такве државе као доказ да она, ипак, није `каква-таква` него потпуно нормална, јединствена, грађанска и тако даље“, навео је Кецмановић.

Он је додао да ће напослијетку бити упућен и захтјев Нобеловом комитету да се Андрићу постхумно одузме награде и подсјетио да је „чак и за неупоредиво мање гријехова такав захтјев био упућен за Петера Хандкеа, нетом након што је добио Нобела“.

„Додуше, нису успјели, али Аустријанац је, ипак, само наклоњен Србима, а Андрић је један од репрезентативих припадника `лошег народа` и приде родом са територије Српске. Штавише, најдуже је живио и умро у агресорском Београду“, рекао је Кецмановић.

Он је додао да Муслимани Бошњаци сваку своју већу погибију, макар је и сами изазвали, или као колаборанти вишеструко више побили комшија, сматрају геноцидом над својим народом.

„Толико велики број геноцида у краткој историји Бошњака, која почиње тек од 1966. године дјелује невјероватно. Али, ако се дефиниција геноцида толико прошири, као у случају Сребренице, онда је реално да их буде и много више од 12. Но, онда се поставља питање колико су геноцида тек они починили над православним комшијама Србима“, рекао је Кецмановић.

Он је нагласио да је за Бошњаке, Андрићево дјело „ни сам чим упоредиво зло“.

„Ерго. Андрићево злодјело превазилази 12 геноцида заједно. Горе је од Сребренице“, рекао је Кецмановић.

Он је навео да би Андрић, да је доживио крај рата 1992-1995. године сигурно завршио у Хагу због тезе да је „Босна земља мржње“.

„У складу са бошњачким мњењем, тамошње судије у Андрићевом дјелу не би препознали генијално литерарно и есејистичко понирање у дубину националних односа у Босни, које је и њима могло помоћи да у њу проникну, него као ратно хушкање. Типичан геноцидаш. Не би прошао без доживотне“, рекао је Кецмановић.

Он је нагласио да је умјесто бројних уништених споменика по Босни, Андрић у Српској за успомену добио читав град направљен од камена да би био неуништив.

„Алија, Омер Бехмен, преврћу се у гробу. Но питање је само дана када ће њихови насљедници потегнути да Андрић град вријеђа њихова национална осјећања, `угрожава њихов витални интерес` и `опструише босанску државност`. Да ли ће тражити да га в.д. високи представник сруши? Или ће се задовољити да га промијени у Мехмед-пашин град? Или ће уз помоћ међународне заједнице бити постигнут `компромис`: безимени Камен град?“, упитао је Кецмановић.