Лазарица, Горњак и Раваница су велике српске светиње које је кнез Лазар јако поштовао и које су повезане са многим важним и епохалним догађајума у српској историји. Из прве је кренуо у Косовски бој, надомак друге је мјесто гдје је гласник објавио народу да је српска војска изгубила битку на Косову, а трећу је направио себи да му буде гробна кућа.

Српске светиње ГОРДО стоје ВИЈЕКОВИМА

Поред усмених предања и нешто сачуваних писаних записа, жртвовање српског народа из доба Косовске битке остале су нам задужбине великог кнеза као споменици културе и симболи вјере који и поред бројних недаћа које су наш народ задесиле и данас гордо подсјећају на дане славе српске средњовјековне државе.

1. Лазарица

Цркву Лазарицу Лазар је подигао као захвалност Богу за сина насљедника.

Црква Лазарица се налази у древном граду Крушевцу и највјероватније изграђена између 1375. и 1380. године. Кнез Лазар и књегиња Милица имали су пет кћери, које су много вољели, али због продужетка династије, молили су се за сина. Када им се жеља остварила и када се родио син, деспот Стефан Лазаревић, кнез Лазар је у знак захвалности Богу, подигао цркву и посветио је архиђакону Стефану, заштитнику династије Немањића. Иако јој је изворно име Црква Светог Првомученика Стефана, до данас је сачувана и вољена под именом којим ју је народ крстио – Лазарица.

Баш из Лазарице је кнез Лазар кренуо у бој

Из ње је кнез Лазар са војском кренуо у бој на Косово. У овој цркви се војска причестила, велики кнез се помолио пред иконом Богородице, која се данас чува у Хиландару, а у Лазарици је копија израђена у Русији. Одатле се уочи Видовдана на коњима кренуло у бој.

Видовдан је слава града Крушевца, а славља трају цијели месец уз концерте духовне музике, културне програме и трпезу из доба кнеза Лазара…

Лазарица никада није рушена нити претварана у џамију, што је била судбина многих православних цркава.

2. Горњак

Од Великог села до самога Ждрела ко да је вила нека ћилим разастрјела“, управо су стихови којим је велики Ђура Јакшић исказао задивљеност манастиром који је име носио по средњовјековном граду надомак данашњег Петровца на Млави. И заиста, ова задужбина кнеза Лазара Хребељановића, данас позната као манастир Горњак, оставља без даха шћућурена међу густим шумама планине Јежевица, прислоњена на хомољске стијене, те га понекад зову и Мали Острог.

Лазар је 10 година прије Косовског боја подигао богомољу Ваведење Пресвете Богородице, а тик изнад ње, повезана стрмим степеницама, уклесана у стијену, стоји скривена пећина испосница Григорија Горњачког.

И манастир и испосница су у те славне дане српске средњовјековне државе имали велики углед у народу, прије свега захваљујући ктитору кнезу Лазару. Онда су дошли Турци. Они су палили, Срби су градили. Манастир је до сада седам пута рушен. Турски освајачи разорили су и спалили првобитни живопис и манастир претворили у сједиште своје власти, тако да обриси фресака које данас постоје у манастиру углавном су из 18. вијека. Тек кад је Србија у 19. вијеку ослобођена, кнез Милош Обреновић је учинио много како би се светиња обновила.

Крај манастира Горњак обзнањен је пораз на Косову

Надомак Горњака је Вода која ћути, мјесто на ком је, према предању, гласник народу објавио да је српска војска изгубила битку на Косову, па је тад све замукло, па и ријека.

3. Раваница

Овај манастр је гробна кућа кнеза Лазара

Подно Кучајских планина лежи Раваница, један од наших највећих манастира, а у њој мошти цара Лазара. Послије Косовске битке кнез Лазар је сахрањен у Цркви Светог Спаса у Приштини, а 1391. његове мошти су премјештене у Раваницу, подсјећа Курир. Монаси су их 1690, бјежећи од Турака, понијели на сјевер, након чега су биле у манастиру Врдник на Фрушкој гори, па у Београду, да би их 1988. монаси вратили у Раваницу.

Ово древно здање, које је кнез Лазар зидао себи за гробну кућу, од 1946. је женски манастир. Одмах по улазу у светињу стоји фреска цара Лазара, осликана у 18. вијеку. Женски манастир, има 30 монахиња, од којих је њих 15 у Раваници, а исто толико у тридесетак километара удаљеном манастиру Света Петка, гдје се налази и дом за ментално оболеле. Монахиње се сваке године смењују – њих 15 се враћа у Раваницу, одакле у Свету Петку одлази исто толико монахиња да се старају о болеснима.

Већина фресака у Раваници је од настанка манастрира, из 14. вијека. Нису рестауриране како би задржале изворни изглед.