За вријеме Првог свјетског рата у бугарску окупациону зону на југу Србије није могла да допре ниједна информацијама о српским војницима на Крфу. Бугари су то строго забрањивали, а сва писма која су Лесковчанима стизала од њихових сродника била су јавно спаљивана, док су људима којима су била упућивана наплаћиване новчане казне.

Лесковчанка Марија Рајковић

Ко није имао да плати био би претучен. Једина спона солунских ратника са њиховим породицама била је Лесковчанка Марија Рајковић. Она је кријумчарила пошту ризикујући свој и живот чланова своје породице и због храбрости добила надимак Мушка Марија. Ево ко је била ова храбра жена…

Ова неустрашива жена, на коју су сјећање оживјели историчари Мира Ниношевић и Верољуб Трајковић, кустоси лесковачког Народног музеја, током прикупљања грађе за изложбу о Великом рату, била је мајка петоро дјеце. Са скромним знањем бугарског и њемачког језика пробијала се кроз барикаде до Крушевца и аустро-угарске окупационе зоне гдје је радила канцеларија Црвеног крста из Женеве.

„Дотле већ беше Црвени крст у Крушевац заработија и ја сам си већ уфатила везу сас њега. И спроводила писма и аманети за наше Лесковчанке. Лагала сам како сам умејала. Неки пут сам крила писма у пасуљ, неки пут у брашно, неки пут у уму. Једанпут сам ишла у Крушевац на три дана. И отуд грдну пошту издонела“, причала је Марија Рајковић после Великог рата.

Била је висока и отресита жена, свирала је дудук, пуцала из пиштоља, пушила цигарете, а црнину је носила до краја живота жалећи сина кога су у интернацији убили Бугари.

Шест мјесеци није било ни гласа од наших ратника прије него што је Марија донијела своја прва писма у Лесковац. Дијелила их је по кућама под окриљем ноћи. Више пута је хапшена, али је ни то није спријечило у науму који је био јачи од могуће освете окупатора.

Марија је интернирана у Пирот гдје је у затвору провела девет мјесеци, а у родни град се вратила са ослободиоцима.

„Богме, видеше Бугари да сам постала за њи голем опасност. Па тек један дан, баш на Светог Глигорија, ето ти га један судија сас два војника, с бајоноти на пушке, и одведоше ме“, говорила је Марија.

„Успјевала је да подмити поједине бугарске војнике који су радили за њу. Али и ти канали су на крају прекинути“, истиче Мира Ниношевић, в. д. директора Народног музеја у Лесковцу.

Марији Рајковић је хуманитарни рад био преокупација и послије рата, због чега су је цијенили у друштву. Умрла је 1938. године, без пензије или било каквог другог званичног друштвеног признања. Сјећање на Маријина храбра дјела брзо су изблиједила, а једини траг о њеном подвигу остао је забиљежен у тадашњем „Лесковачком гласнику“.

Извор: Видовдан