Мученичка смрт кнеза Лазара, нетљеност, тј. цјеловитост његових моштију и њихова мироточивост, сматрају се пресудним елементима који су, према хришћанским обичајима, утицали на брзу канонизацију Кнеза Лазара – мученика и формирање његовог култа.

Овај култ живи у српском народу већ више од шест вијекова и има своје посебно мјесто и значај у колективном памћењу Срба. Највећу улогу у томе имале су мошти Светога Кнеза, које су 12 пута сељене, од Приштине до Сентандреје и назад, дијелећи судбину његовог народа.

Мошти су непропадљиви чудотворни посмртни остатци тијела или делова тела Светитеља. Поштовање моштију у хришћанству утемељено је на вјери у повезаност Духа Светога са моштима и присуство душе Светитељеве у њима. Због њихових исцелитељских моћи оне и носе словенски назив мошти или моћи. Ријеч мошти у преводу значи и кости, јер су се светим сматрале саме кости много прије нетрулежних тијела. Од самих почетака хришћанства светим гробовима и моштима одавано је поштовање „да би се у срцима вјерних пробудила успомена на светитеље и њихове врлине“.

Синови оца зваху и потчињени господара свога

Након погубљења кнеза Лазара у Косовској бици на Видовдан 28. јуна 1389. године, његово тијело сахрањено је у Приштини. Према свједочанству Пећког родослова, турски султан Бајазит „када виде са каквим достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он послије допусти монасима који искаху тијело Лазарево, те га они узеше и часно погребоше у цркви Св. Вазнесења у Приштини.“ Ту је Кнежево тијело почивало наредне двије године.

Српски услов за мир са Турцима био је да се дозволи пренос Кнежевих моштију из Приштине у његову задужбину манастир Раваницу: „Синови кнеза Лазара, Стефан и Вук, са својом мајком Милицом, закључише да је од Бога и од људи зазорно што часне мошти њиховог оца и мужа нису положене у Кнежеву задужбину манастир Раваницу.“ Међутим, изгледа да су Турци још неко вријеме одуговлачили са дозволом за пренос моштију. Принцеза Оливера, тада већ супруга Бајазита И, имала је пресудан утицај на то да султан коначно дозволи пренос. Транслација тијела Кнеза Лазара је извршена 27. и 28. јуна 1391. године, на другу годишњицу Косовске битке.

Према анонимном писцу „Слова о кнезу Лазару“, прије почетка преноса моштију, патријарх Данило трећи и српски епископи служили су свечану литургију у цркви Св. Вазнесења. Том приликом, први пут послије сахране 1389. године, откривено је тијело кнеза Лазара. Утврђено је да су мошти „нетљене и читаве, да су мироточиве и да испушташе многи и благоухани мирис.“

Кнежеве мошти су из Приштине „с великим плачем“ испратили Вук Бранковић и његова супруга, Лазарева најстарија кћи Мара. Мошти су преноћиле у манастиру Нова Павлица на Ибру, у цркви Ваведења Пресвете Богородице. Овај манастир је задужбина браће Мусића, Стефана и Лазара, синова Лазареве сестре Драгане. Браћа Мусићи су погинули уз свог ујака у Косовској бици и сахрањени су у својој задужбини. У истој цркви сахрањена је и њихова мајка која је ту живјела под монашким именом Теодосија.

Радост малог стада

У Раваници су Кнежеве мошти почивале скоро 300 година. Турци су у више наврата палили манастир 1398, 1427. и 1436. године. Према непровереним записима раваничког архимандрита Георгија, Раваница је опљачкана негдје на почетку турске владавине. Међутим, од око 1476/77. па све до 1690. године манастир није скрнављен, а успио је да сачува мањи дио својих повластица чак и под турском влашћу. Малобројни монаси с великом љубављу чували су своју највећу светињу, мошти свога Кнеза Лазара и ктитора. Свети Кнез Лазар и Лазареве мошти давале су посебан значај Раваници. Анонимни писац Похвалног слова кнезу Лазару (1392 – 1402) забиљежио је да се у Раваници сваке године, на Видовдан, на дан мученичке смрти кнеза Лазара „радује његово мало стадо као Нови Израиљ, па игра пред моштима овог мученика, као некада Давид пред ковчегом у коме су биле старозаветне таблице“.

На челу Велике сеобе

У току аустријско-турског рата (1683 – 1699), у Великој сеоби Срба (1690), између 60 и 80 хиљада Срба на челу са патријархом Арсенијем трећим Чарнојевићем, напушта Србију и насељава се на просторима данашње Војводине и јужне Мађарске. Међу њима су и монаси из Раванице који са собом носе „светињу над светињама“ – мошти кнеза Лазара.

Дио српског живља, међу којима су били и раванички монаси населио се 1693. године у Сентандреји. Монах из Раванице даскал (учитељ) Стефан оставио је запис о Великој сеоби и преносу Кнежевих моштију до Сентандреје: „… и наш манастир Раваница био је опљачкан. Са цркве је скинут оловни кров, а камени саркофаг у коме су биле мошти Лазареве уништен је… Четрдесет дана смо путовали и дођосмо до Будима града. Ми, житељи манастира Раваница, с моштима Светог Кнеза Лазара српскога, који је међу царевма уселисмо се у неко мјесто више Будима које се зове Сентандреја. Ту саградисмо цркву од дрвета, близу дунавске обале, и ту положисмо мошти Светога Цара Лазара српског“.

Лазареве мошти почивале у на брзину сазиданој дрвеној цркви. Три године касније Раваничани су се са својом светињом преселили у обновљени манастир Врдник. „У Срему, у Фрушкој гори, нађосмо манастир Врдник, у шуми, одавно до краја запустео… У том манастиру положисмо мошти Светог Лазара, великог кнеза српског“, забиљежио је даскал Стефан. Обновљеном манастиру калуђери су по свом манастиру дали име Раваница, а цркву су, по угледу на њихову стару из отаџбине, посветили Вазнесењу Господњем. Стара Раваница делимично је изгубила значај у неговању и ширењу култа кнеза Лазара. Као некада у моравску Раваницу Срби су сада долазили у Врдник да се поклоне Кнежевим моштима. Међутим, братства старе и нове Раванице одржавала су веома присне везе. Братства двеју Раваница спајао је Свети Кнез Лазар и Лазарев култ.

Скривање по Фрушкој гори

Наредна два и по вијека Свети Кнез Лазар и његове мошти почивале су у Врдничкој Раваници, али не у миру. У вријеме аустријско-турског рата (1716 – 1718) врднички монаси су у страху од Турака на кратко склонили мошти кнеза Лазара у Футог. Аустријска побједа у овом рату отклонила је опасност од Турака, па су мошти убрзо враћене у Врдник.

У току Српске револуције 1848/49. године у страху од мађарске одмазде Срби су поново морали да скалњају мошти свога Светог Кнеза. Мошти су на три мјесеца биле склоњене у Кленак, а према неким подацима једно вријеме су скриване у манастиру Фенек, да би потом биле враћене у Врдник.

Њемачка стража пред Светим Кнезом

Када су 6. априла 1941. године њемачки авиони, без претходне објаве рата, почели да бомбама засипају Краљевину Југославију врднички архимандрит Лонгин истог дана је из безбједносних разлога ћивот са моштима кнеза Лазара пренио у манастир Бешенево. Моштима су претиле опште опасности који је носио ратни вихор, поготово на балканским просторима. Међутим, проф. Радислав Грујић је забиљежио да су у лагумима Врдничке Раванице уочи рата биле склоњене велике количине горива и мунуције Југословенске краљевске војске, па је то била додатна претња и моштима и самом манастиру.

Заблуде о глави Кнеза Лазара

Једна од историјских заблуда везаних за Светог Кнеза Лазара је и она да је његова глава, пошто су је Турци одрубили, заувијек остала одвојена од његовог тијела. Према неким причама бачена је у оближњи кладенац, однијета у Истанбул или су је Турци негдје тајно закопали. Постоји вјеровање да ће „српском народу у историји кренути набоље онда када Кнежева глава буде пронађена и спојена са његовим телом“.

Још 1567. године Марко Антоније Пигафета, путујући у Истанбул посетио је Раваницу и имао прилике да види мошти Светог Кнеза Лазара. У свом Путопису он је забиљлежио: „Показали су нам га, заправо показали су нам само једну руку, јер кажу да им је због ограничених привилегија забрањено показивати га целог; стога су нам показали само једну руку, док је све остало било поривено велом.“ Овај запис доказује да су мошти кнеза Лазара одавно приказиване само дјелимично откривене.

Свети Кнез Лазар и у Батајници и у Шведској

Дијелови и честице Лазаревих моштију налазе се у више цркава широм Србије, па и ван ње. Дио моштију (кључна кост) налази се у манастиру Врдник. Једна честица је у цркви Рођења Пресвете Богородице у Батајници, а једна у храму Св. Василија у Хелсинборгу у Шведској. Дио моштију од 2002. године чува се у цркви Лазарици. Један дио бутне кости Светог Кнеза (око 2,5 цм) узет је као узорак за ДНК анализу ради утврђивања поријекла моштију пронађених у манастиру Манасија, који се приписују Лазаревом сину деспоту Стефану.

Никола Гиљен и Јелена Мандић

Текст је публикован у ревији „Историја“ и настао је као дио научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“.