На Видовдан 1914. године догодио се Сарајевски атентат. Први који је бацио бомбу на аустријског надвојводу и његову супругу био је Недељко Чабриновић, словослагач, иначе припадник Младе Босне као што је то био и Гаврило Принцип. Његов бомбашки напад на аустријски пар остао је у сјенци Принципове касније егзекуције. Свједочење Чабриновића у поступку открива разлоге овог чина.

У прољеће 1914. године Недељко Чабриновић, тада радник Државне штампарије у Београду, добио је писмо са исјечком из новина „Српска ријеч“ који је садржавао вијест о најављеној посјети аустријског престолонасљедника, надвојводе Франца Фердинанда Сарајеву. Ово писмо је послато Чабриновићу зато што се знало да су он и Гаврило Принцип дуго говорили док су још били у Сарајеву о убиству самог цара или (барем) престолонасљедника Фердинанда. Осим тога, Чабриновић се хвалио, приликом своје посљедње посјете Босни и Херцеговини, да посједује пиштољ.

Чабриновић је одмах отишао да обавијести Принципа који је већ десетак дана раније у другим листовима наишао на исту вијест и био је одлучан да нешто предузме у вези са овом посјетом.

Пошто је и сам Принцип из новина сазнао за посјету престолонасљедника Сарајеву, донио је коначну одлуку да се изведе атентат и ту своју чврсту намјеру да убије насљедника царског престола, Принцип је прво саопштио Недељку Чабриновићу, а касније одлучио да у ту акцију укључи још једног свог друга – Трифка Грабежа.

Како је Чабриновић активирао бомбу?

Било је тачно 10 часова и 10 минута, када је један високи младић, обучен у дугачки црни капут и са шеширом широког обода упитао једног полицијског агента, који је на улици вршио обезбијеђење, у којим се колима налази надвојвода. Када је добио одговор, активирао је бомбу и бацио је на надвојводин аутомобил. Бомба је пала на спуштени кров, надвојвода ју је у тренутку одгурнуо, и она је склизнула испред слиједећег аутомобила и експлодирала. Истог тренутка младић у црном капуту бацио се у корито ијеке Миљацке. Био је то Недељко Чабриновић. За њим су одмах у корито Миљацке сјурили агенти и полиција. Сарајевски берберин Карло Мароси први је скочио у ријеку и допрео до Чабриновића, који је у међувремену покушао да се отрује цијанидом, али је отров био стар тако да није дјеловао.

Приликом експлозије бомбе рањена су два виша официра из надвојводине пратње и одмах су пребачена у војну болницу. Колона је заједно са Францом Фердинандом наставила вожњу нешто бржим темпом, плашећи се новог атентата.

Када је завршен протоколарни дио пријема, Франц Фердинанд је пришао генералу Поћореку и упитао га: „Мислите ли да ће на мене бити извршен још неки атентат?“ и према тврдњи аустроугарског министра Леона фон Билинског, Поћорек је категорички одговорио: „Пођите спокојно. Примам на себе сву одговорност.”

Свjедочење Чабриновића у Сарајевском процесу

Сарајевски процес атентаторима на бечког престолонасљедника одржан је од 12. до 29. октобра 1914. године. Послије прочитане оптужнице прешло се на преслушавање оптуженика. Као први је саслушан Недељко Чабриновић.

Његови искази потпуно су се подударали са исказима у истрази. Чабриновић у процесу признаје да је испочетка тежио социјалистичким, а затим анархистичким идејама.

У Београду се упознао с мајором Миланом Васићем, секретаром листа “Одбрана”. Васић му је дао новац за пут у Сарајево и препоручио му “да буде добар Србин”. Чабриновић је радио у штампаријама сарајевских просрпских листова, гдје је постао још ватренији присталица српског национализма, а посебно када је добио посао у државној штампарији у Београду.

Оптужени Чабриновић признаје да је његов идеал било уједињење југословенских земаља, а противник насилног припајања дијелова монархије. То се, како је тврдио, могло постићи само помоћу насилних средстава; први корак морао је да буде смрт надвојводе Фердинанда. Кад је било обављено, да ће престолонасљедник посјетити Сарајево, наговорио га је Принцип да заједнички изведу атентат. Он је пристао на то.

У сведочењу, Чабриновић даље наводи да га је Принцип упознао са српским државним чиновником Цигановићем од ког је добио оружје и бомбе. Цигановић их је упутио на мајора Танкосића, који је дао њиховом другу Трифку Грабежу четири револвера. Он је подучавао Грабежа и Принципа у пуцању, дао им је бомбе и цијанид, да се “рађе убију, него ли да одаду покретаче атентата”. О извршењу атентата било је говора и с мајором Поповићем у Шапцу, као и пограничним капетаном Првановићем у Лозници. Дошавши у Сарајево, договорили су се с Данилом Илићем гдје ће свако од њих заузети своје мјесто током чина атентата, подсјећа портал Башта Балкана.

„Престолонасљедник је био непријатељ Словена“

У наставку расправе слиједећег дана, оптужени Недељко Чабриновић рекао је како му није била намјера да усмрти војвоткињу Хохенберг, да жали њену смрт, коју је проузроковао Принципов атентат. Уопште, он се покајао што је био уплетен у атентат, рекавши да је могао предвидјети садашње страховите посљедице атентата, радије би се сам убио бомбом. Једино му је било драго што његов атентат није успио.

Чабриновић је, одговарајући на питање предсједника Вијећа, зашто је бацио бомбу на престолонасљедника Фердинанда, рекао: “Ја сам прецизно нишанио у надвојводу да бих га убио јер је он… непријатељ Словена уопште, а посебно Срба”.

Пресуда Недељку Чабриновићу, као и осталим учесницима Сарајевског атентата, изречена је 29. октобра 1914. године. Чабриновић, као и Принцип и Грабеж, добили су по 20 година затвора. Ипак, у затвору у Терезијенштату, Недељко Чабриновић је преминуо 20. јануара 1916. године.