Свако мјесто има бар по један овакав храст, негдје их има и више и зову се запис.

Дуг период окупације под којом су Срби живјели пресудно су утицали на њихов начин живота. Пошто су цркве биле порушене, а њихово обнављање је било забрањено од стране турског окупатора, окупљања народа су била у шумама на скровитим мјестима, а ту су вршени и црквени обреди. Велико дрво, најчешће храст, је било мјесто око кога се народ окупљао и који је посебно поштовао. Свако место има бар по један овакав храст, негде их има и више и зову се запис.

Запис је и дан данас стабло које народ поштује, а вјерује се да ће несрећа снаћи оног ко га оштети или ће се нешто лоше десити селу у коме се налази ако би га нека природна непогода оштетила. Поред записа пролази и застаје сеоска литија, а поред њих се у неким селима подижу крстови нао спомен обиљежја.

Ова стогодишња стабла су свједоци многих историјских збивања на нашим просторима. У Кочином Селу, код Јагодине, које је до тридесетих година прошлог вијека носило име Пањевац, налази се храст запис који је споменик природе- Кочин храст, подсјећа портал Лепоте Србије.

За Кочин храст се вјерује да је стар преко 250 година, висок је 23 метара а пречник крошње му износи 40 метара. Легенда каже да га је засадио сеоски пандур прије три вијека, а пошто се налазио поред Велике Мораве подигнут је бедем који га је штитио од поплаве.

Име Кочин храст ово огромно стабло носи по капетану Кочи Анђелковићу, познатом фрајкору и вођи народа у борби против Турака у периоду од 1788-1791, а испод овог храста је окупљао народ и дизао на оружје.