ПРИЈЕ тачно 31 годину у Церни, код Жупање, припадници извиђачко-диверзантске чете Хрватских обрамбених снага (ХОС), којом је командовао Томислав Мади, ликвидирали су четворочлану породицу Олујић: Радомира (38), његову супругу Аницу (37) и њихову малољетну дјецу Милену (16) и Марка (13).

Убиство ове породице, како подсећају из Документационо-информационог центра Веритас, поред ликвидација породице Козбашић, у Петрињи, у новембру 1991, породице Зец, у Загребу, у децембру 1991, породице Ченгић, у Ервенику код Книна, у јануару 1992. и породице Радосављевић у Дарувару, у фебруару 1992, спада у најмонструозније ликвидације породица у рату деведесетих због њихове етничке припадности, подсјећају Новости. Супружници у тим породицама били су мјешовитог, хрватско-српског поријекла, осим породице Радосављевић, у којој су и муж и жена били Срби.

Седамнаестог фебруара 1992. године, предвече, у Комлетинцима, у згради Основне школе, гдје се налазио штаб извиђачко-диверзантске чете ХОС-а, Мади је издао наредбу Мариу Јурићу, Зорану Поштићу, Давору Лазићу и особи с надимком Босанац, да оду у Церну и „побију четнике“, иако је знао да су у питању цивили. Наредио им је и да минирају кућу Олујића.

Са десет метака они су убили Радомира, са шест Аницу, а по једанаест су сасули у малољетну Милену и Марка. Сви су преминули на лицу мјеста. Поштић и Лазић су пронашли и узели ловачку пушку, патроне, 1.500 тадашњих марака, беретку, ланчић са привеском дјетелине са четири листа и пар златних минђуша. Кућу су покушали да минирају, али због нестручног руковања до експлозије није дошло. Ствари и новац су предали Мадију.

Жупанијско државно тужилаштво у Вуковару је, у децембру 2006, подигло оптужницу против ових припадника ХОС-а због ратног злочина над цивилним становништвом, а Жупанијски суд у Вуковару их је, 15. фебруара 2008, неправоснажно осудио на укупно 57 година затвора: Мадија на 20, Јурића на 12, Поштића на осам, Лазића на седам и Старчевића на 10 година. Врховни суд РХ, на сједници 25. марта 2009, Јурићу и Лазићу је казну потврдио, док је осталима смањио: Мадију на 15, Поштићу на седам, а Старчевићу на осам година затвора.

Убиство породице Олујић, иако по монструозности једнако, остало је у сјенци убиства породице Зец, коју су 7. децембра 1991. усмртили припадници резервне јединице МУП-а Хрватске, којом је командовао Томислав Мерчеп.

Они су на Трешњевци убили загребачког месара Михајла Зеца (38), а затим на Сљемену његову супругу Марију (36) и дванаестогодишњу кћерку Александру, чије су лешеве бацили у јаму за смеће. Неколико дана касније пронашао их је Маријин брат Златко Месић, и сам припадник МУП-а Хрватске. Александрина сестра Гордана и брат Душан су успјели да се сакрију и преживе. У спомен на страдање дјевојчице, редитељ Оливер Фрљић и драматург Марин Блажевић направили су позоришну представу „Александра Зец“, посвећену сваком дјетету – жртви рата.

Иначе, 15. фебруара код Свињареваца, у близини Вуковара, пронађени су посмртни остаци који, према прелиминарним налазима, потичу из сукоба деведесетих. Остаци су превезени на Завод за судску медицину у Загребу ради идентификације. У Хрватској се и даље трага за 1.816 особа, и Срба и Хрвата, несталих и смртно страдалих приликом распада Југославије.