Душан Богић, рођен је и одрастао у Доњој Градини. Његова родна кућа је неколико стотина метара од спомен подручја. Зивот га је одвео у Београд, али оно што је слушао и гледао о страдању своје породице, рођака и комшија, каже да се незаборавља. У Доњој Градини, прича, нема педља земље да нема кости свирепо уморених у логору Јасеновац.

„Кад су гробнице ископавали ја сам био овдје , 60 и неке године сам био овдје кад су вадили кости. Моји су од очеве родбине скоро су сви задављени у Јасеновцу. Јама ми је била 2,5 са три метра, копао сам до три метра дубине, само сам кости вадио онда сам све то бетонирао са стране. Гдје год дубље закопамо вадимо кости, ја и ћаћа кад смо копали темељ за кућу био је темељ 27 центиметара, нисмо ништа нашли онда сам схватио да ми кућа лежи на гробници, септичка јама ми је одмах до куће. То је страшно!“, каже Душан Богић.

О српском страдању у Јасеновцу и Доњој Градини, мучки се ћутало и мало се знало, о другим стратиштима да и не говорим, прича Милка Бањац из Гомјенице код Приједора.

„Дијелим то жаљење према свима. Једном сам била, док могу отићи ићи ћу опет. Ево дошла сам сад и доћи ћу кад год будем могла. Ово је лијепо, нек’ виде и младе генерације, ет’ шта су наши стари преживјели и сад шта нам се опет дешава“, каже Милка Бањац из Приједора.

За Градину и Јасеновац, вели, сазнала је након прошлог рата.

Колоне ђака и њихових наставника слиле су се стазама кроз спомен-подручје у Доњој Градини. Некима је први пут, неки долазе већ неколико пута. Туга и поштовање, кажу, емоције су које су их пратиле у обиласку гробних мјеста.

Неколико хиљада свих генерација које су испуниле комплекс у Доњој Градини, слика је која је отишла у свијет. Ако је судити по виђеном, сјећање и поштовање на убијене у концентрационом логору Јасеновац и Доњој Градини има ко да чува.

Шта су млади рекли о Доњој Градини и Јасеновцу погледајте у нашем прилогу.