Црногорци Ивана и Томо, родитељи владике црногорског Петра другог Петровића Његоша, и у болу за младим сином били су стамени и храбри.

Када се прочита како су родитељи ожалили Његоша и испратили га на вjечни починак, јасније се сагледа његова вjечна мисао исказана у Горском вијенцу: “Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити!”

Само шест година након што је на врху Ловћена саградио капелицу у којој је желио да буде сахрањен, болест га је савладала 19. октобра 1851. године у 10 сати ујутру. Умро је Петар други Петровић Његош, за живота познат и као Владика Раде, а имао је само 38 година.

Туга и велика бол надвили су се над Црном Гором када је прерана смрт однијела омиљеног господара. Кроз кукњаву и јад непробојне масе која је дошла да се опрости са својим владиком, пролазили су његови мајка Ивана и отац Томо, старица и старац, подсјећа Курир стил.

„Није ми умро, не! Он је мени жив!, повика мајка, а кад га угледа мртвог, рече: “Како ми те Бог украсио, мимо иког, славо моја!”

Није стигла да од сина узме последњу жељу, већ је мирним и стаменим гласом проговорила:

“Браћо Његуши, соколови Црногорци, није то лијепо што чините, што плачете и кукате за Владиком. Није се он родио за кукање, нити се родио за плакање. Радио је о добру имена нашег српског, зато за њим не треба плакати, престаните са плачем. Плач не могу слушати.”

Затим се старица Ивана обрати мртвоме сину:

“Велики сине, дико моја, радости младијех дана, снаго, поносе и крепости старости моје и славо рода нашег, зар доживјех да те и таквог видим? Бог ти дао рајско насеље! Ваистину Божију и смрт ти је лијепа! Све ти пристоји, па и смрт! Ја сам најсрећнија мајка, кад сам вољом Божијом родила, одгојила и спремила тебе, који си био најљепши међу најљепшима, не само тијелом, него и душом. Ти си се одужио свакоме твоме, одужио си се Богу и народу. Ја ваистину Божију никад за тобом нећу плакати. Кад бих то учинила, не бих била твоја права мајка… Треба да плачу оне мајке, које рађају издајнике и погани људске, а не ја! Проста ти сине материнска рана, просто ти српско млијеко. Слава Богу који те је тако лијепог узео, барем ће и Он од тебе имати шта тамо да види!”

У Његошевом тестаменту стоји сљедеће:

“Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио – колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао.”

Ожалошћени отац обратио се маси:

“Помога ви Бог, браћо Црногорци! Дао Бог и Света Тројица да ова смрт мојега сина и вашега и мога господара буде срећна за све нас и нашу витешку земљу!”

Старац се затим сагао, цјеливао крст и десницу вољеног сина, говорећи: Желио бих те и у образ пољубити, али то не могу. Ти си у окрути владичанској, ти си преосвештено лице, све ти просто било!

У овим очевим ријечима изражено је поштовање према свештеничком чину, укорењено на један природан начин.

А мајка?! Она овдје није само рањена и ожалошћена мајка, већ напротив – она је мајка читавог стада његовог, јер их она теши, она храбри и примјером учи… Када она као мајка срце своје стеже и неће да кука и плаче, коме од ње може бити теже?

Знала је мајка да је Његошева смрт тежак ударац за народ. Смрти великих људи уносе страх и неизвесност у душе, зато је хтела да их охрабри, да их учврсти, осоколи, да им понесе мало њихове муке иако су, сигурно, и њене биле велике.

Присутни народ остао је скамењен, гледајући на оца и мајку, на остареле Тома и Ивану. Питајмо се, постоји ли неко такав, да ли заиста постоји толико срце у једне мајке, која напросто теши народ, не тражећи утјеху за себе?!

Колика је љубав њена према Господу, колика је њена вјера? Син за мајку није умро, он је жив. Баш као што пред Господом мртвих нема.