Свети Гаврило Рајић – Рашковић заузео је трон пећких патријараха у врло нестабилном и по српски народ тешком времену. Архиепископ пећки и патријарх српски био је од 1648. до 1655. године.

У Турској царевини била је криза, када је због неурачунљивости задављен султан Ибрахим И. Царевином је управљао везир Мехмед-паша Ћуприлић. С друге стране, Римокатоличка црква, наступајући преко Црне Горе, настојала је да Српској цркви наметне унију.

На црквеног поглавара и епископе је у то вријеме, када није било ни српске државе ни владара, пао сав терет старања о народу. Уз то, требало је одупријети се и агресивним покушајима унијаћења Католичке цркве, наводи Србија данас.

Први човјек Српске цркве, Гаврило Рајић, је много времена проводио у царкој Русији, па је код турског владара оклеветан да је наговарао Русе да га нападну.

Патријарх Гаврило И одмах по избору путује у Цариград како би утврдио свој положај и однио годишњи намет султану, а по повратку обилази епархије и учвршћује народ у вјери. Истовремено, прима папине изасланике и одбија њихове приједлоге, који више личе на уцјене него на међусобне уступке двије цркве.

Пут га 1653. одводи у Крушедол на Фрушкој гори, а одатле у Влашку и Молдавију. Ту је срео патријарха антиохијског на путу за Москву и придружио му се. Наредне године је у Москви, гдје скупља новчане прилоге, али и тражи помоћ за отпор на два фронта – према Турцима и према Католичкој цркви.

Плашећи се турске освете, патријарх Гаврило није смио да се врати у своју постојбину.

Српски патријарх два пута се у Москви срео с руским царем Алексејом, оцем Петра Великог, а с руским патријархом се спријатељио. Гаврило И одлучио је 1655. да стално остане у Москви, а своје пратиоце вратио је у Србију с поруком да изаберу новог патријарха.

Тако је на његов трон, уз његову сагласност, ступио патријарх Максим Скопљанац, који се први пут помиње као поглавар Српске цркве 1656. године. Доцније се, међутим, предомислио, највјероватније зато што се његов насљедник окренуо сарадњи са султаном, а занемарио хришћанске савезнике.

Затражио је од цара Алексеја Михајловича и патријарха Никона допуст да са антиохијским патријархом Макаријем крене у Свету земљу на Христов гроб. Изгледа да се он тада вратио у Србију, али је био оклеветан код султана да је руског цара наговарао да нападне Турке.

Због тих лажи је затворен и осуђен на смрт. Објешен је 1659. године.

Црква слави Светог Гаврила Рајића 26. децембра. Његове мошти су исцјељивале болесне, а у једном спису каже се да Гаврило послије смрти „чудима прослави Христа Бога нашег, имајући код Бога велику милост“.

Његова задужбина је манастир Свете Тројице у Дубници код Нове Вароши.