Метак који лута већ седам деценија

Један пуцањ, испаљен у мјесту питомог имена Бела Црква, подијелио је српски народ далеко више него што се мислило у том тренутку и далеко више него што и данас можемо да помислимо. Идеолошки раздор који је догађај који се збио 7. јула 1941. године начинио и данас представља незацјељену рану српског народа. Њу нису успјеле да залијече ни одлуке Народне скупштине ни судске пресуде.
Данас је све на научницима и народу.

Револуционарни говор

Жикица Јовановић Шпанац споменик – Устанак и црни дан у Белој Цркви

Био је понедјељак, врео јулски дан, Ивањдан, тог 7. јула 1941. године, у Белој Цркви код Крупња. Требало је да се одржи вашар, као и деценијама раније, подјећа портал Башта Балкана.

Међутим, због ратног стања, послије литургије у цркви, предсједник општине Средоје Сређа Кнежевић и сеоски старешина Никола Лазаревић саопштили су мјештанима да вашара неће бити.

Народ се убрзо разишао, али је око „Кафане Недељковића“ ипак остало стотинак мјештана из Беле Цркве и околних села. Око пет сати поподне, испред кафане се појавила група од петнаестак партизана. Били су то припадници новоформиране Рађевачке партизанске чете под командом доктора Милоша Пантића, политичког комесара Живорада Жикице Јовановића Шпанца и партијског секретара Чедомира Чеде Милосављевића. Партизани су били наоружани разним оружјем, пушкама, пиштољима, аутоматима и једним пушкомитраљезом.

Народу окупљеном око „Босине кафане“, како су ову кафану још звали, по тадашњој власници Боси Недељковић, обратио се прво тамошњи опанчар, комуниста Богољуб Ракић.

Представио је политкомесара Жикицу Шпанца и дао му ријеч. Жикица Јовановић Шпанац је подсјетио присутне да је у Југославији још 1921. године основана Комунистичка партија чији су рад власти „спречиле оружјем“.

Жикица Јовановић Шпанац је у свом говору величао Бољшевичку револуцију, Стаљина и Совјетски савез. Говорио је о томе како „Руси напредују у рату и како им се мора помоћи“ и позвао је народ на „устанак против окупатора и домаћих капиталиста“.

Ватрено је причао о претходним акцијама партизана против окупатора у њиховом крају, о паљењу њемачких цистерни у Лајковцу и војног магацина у Крагујевцу. Најавио је да партизани намјеравају да нападну Крупањ и позвао окупљени народ да се прикључи комунистичком устанку и партизанима. Апеловао је на народ и да одбија послушност Нијемцима и домаћим, (како су их комунисти звали) „квислиншким властима“, као и газдама. Позвао је и на саботирање рада у оближњем руднику лигнита и неплаћање пореза.

Према неким каснијим свједочењима, послије Жикице говорили су још и партизански борац, учитељ Чеда Милосављевић и студент, активиста Комунистичке партије Југославије, Владан Бојанић. Послије говора партизани су напустили Белу Цркву, а народ је полако почео да се разилази.

Патрола

У међувремену, предсједник општине Кнежевић, позвао је жандармеријску патролу да дође у Белу Цркву. Према неким изворима телефонирао је команди Жандармерије у Крупњу, која је послала патролу из суседне Завлаке. Други извори тврде да је Кнежевић звао директно Жандармеријску станицу у Завлаци. Убрзо су се испред „Босине кафане“ појавила двојица жандарма на бициклима – наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић.

Жандарми су одмах позвали преостале мјештане да се разиђу, како не би даље „изазивали“ окупатора. Вести о скупу могле су брзо стићи до Крупња, у коме се налазила најближа њемачка војна јединица. Потом су Лончар и Браковић са Кнежевићем разговарали о догађају који се претходно збио испред кафане.

Чим је патрола пристигла у Белу Цркву, Владан Бојанић је непримјећен побјегао са лица мјеста и похитао да сустигне партизане. Стигао их је код извора Зебаровца, код рјечице Коларуше. Испричао им је како су жандарми наводно „грубо насрнули на голоруки народ“.
Жикица Јовановић Шпанац је одлучио да се врати у Белу Цркву. Према жандармеријском извештају од 21. јула 1941. он је са собом повео и командира чете Милоша Пантића. Сви други извори и сјведочења говоре о томе да је са Жикицом пошао и борац под именом Цветин Солдатовић.

Док су жандарми Лончар и Браковић још разговарали са Кнежевићем, пред кафану су стиглиЖикица Јовановић Шпанац и Солдатовић. Партизани и жандарми позвали су једни друге да положе оружје.

Према тадашњем правилу службе, послије неколико позива, Лончар је из пушке опалио хитац у ваздух, преко глава Шпанца и Солдатовића, као упозорење.

Потом је Жикица Јовановић Шпанац нанишанио из пиштоља и запуцао у правцу Лончара. Погодио га је у фишеклије на опасачу. Муниција у њима је експлодирала и тешко ранила Лончара у стомак.

Солдатовић је истовремено из пушке, из непосредне близине пуцао у Браковића и на мјесту га убио. Жикица Јовановић Шпанац, Солдатовић и Бојанић на брзину су покупили оружје од жандарма и побјегли.

Наредник Лончар се неколико сати мучио пре него што је издахнуо. Разнетог стомака молио је присутне да га убију и да му тако прекрате муке. Како је био рањен у стомак, у почетку су одбијали да му дају воде, а морила га је ужасна жеђ. Видјевши да му спаса нема, кафеџика Боса дала му је да се напије воде и наредник Лончар је убрзо преминуо. Браковић и Лончар су сахрањени сутрадан, на гробљу у Завлаци. На посљедње путовање испратио их је читав крај.

Богданова супруга Босиљка – Боса овако је описала тренутке када је сазнала за Богданову погибију: „Предвече, враћам се из баште и видим да пред жандармеријском станицом нема стражара. У том видим учитеља Владу да плаче и кад ме опази побјеже. Уђем у станицу, сви плачу. Мени позли. Гдје је Богдан? У Крупњу, кажу, рањен. Смирим се, али у зору дође фијакер по мене. Мој Богдан лежи у локви крви. Жикица Јовановић Шпанац га погодио у фишеклије, оне експлодирале и разнијеле стомак. Онесвијестим се. Унесу ме у кафану, полију водом, испричају како је било.”

Свједочанства

Једини сачувани домаћи извештај о догађају у Белој Цркви од 7.7.1941. је извјештај испоставе Дринске бановине у Ужицу, достављен Одјељењу јавне безбједности министарства унутрашњих дела Савета комесара у Београду, од 21. јула 1941. године.

Овај извјештај сачињен је на основу свједочења председника општине, Сређе Кнежевића и других очевидаца и чини се најобјективнијим. Сличан извјештај је објавио и београдски лист Обнова у септембру или октобру 1941, али Драгољуб Јовановић, брат Жикице Шпанца, потврдио је да је овај извјештај најтачнији.

Сачувана су и два њемачка војна извјештаја, у којима има неких претеривања нарочито у погледу тврдњи да је убиство двојице српских жандарма „читаво становништво примило са симпатијама”.

Свједочење Владана Бојанића, званично је узето као изјава 1959. године, за хронику Народноослободилачког покрета у Крупњу. Бојанићева измишљена прича о „грубом насртају жандара на народ“ окупљен испред Босине кафане, као и прича о томе да су „жандарми први пуцали на партизане, али су промашили“ постала је темељ комунистичке верзије овог историјског догађаја.

„Босина кафана” претворена је касније у музеј у којој је и данас поставка „7. јули 1941. године”. На десетогодишњицу догађаја у Белој Цркви испред кафане су постављене бисте Жикице Јовановића Шпанца, Милоша Пантића и Чедомира Чеде Милосављевића, рад вајара Стевана Боднарова.

Смрт под велом тајне

Жикица Јовановић Шпанац је, како су нас пола вијека учили уџбеници, погинуо 12. марта 1942. године, када је са малобројним партизанима остао у Србији, онда када се готово читава партизанска војска већ увелико била повукла у Босну.

Погинуо је у борби са четницима, код села Радановци и сахрањен је на непознатој локацији. Ти четници највјероватније нису били припадници ЈВуО, под командом ђенерала Михаиловића, већ тзв. Владини (Легални) четници, под командом Косте Пећанца и под контролом владе ђенерала Недића, који су били лојални Нијемцима.

Ђорђе Новаковић, заступник команданта Златиборско-ужичког четничког одреда у својој изјави од 28. августа 1942, потврђује да је Жикица Јовановић Шпанац убијен у борби са припадницима његовог одреда 12. 03. 1941, око 13 часова и да га је пушчаним метком у борби убио четник Млађен Нешовић. Ове је касније потврдио и партизански генерал Радивоје Јовановић Брадоња (1918-2000), који је тврдио да се у тренутку Шпанчеве погибије налазио поред њега.