Како је уље добило религијски значај

У античко доба уље је за народ Средоземља и Блиског Истока, било основна и драгоцјена намирница. Користили су га у исхрани и за освјетљење, али је представљало и свјетлост и благостање, па је коришћено и у различитм обредима. Уље је, због своје златне боје, Сунчев елемент, док се, због течности агрегатног стања, приближава води, од којег преузима симболику плодности.

Стога је Рамзес трећи даровао маслињак богу Рау, како би, како каже, уља, симболи, живота и вјечности, могла заувијек да “одржавају пламен у свјетиљкама његовог светилишта”.

Код Јевреја је уље представљано везу преко које људи могу да дођу у додир с Богом.

У самртном часу, Адам, у Старом завету од Бога тражи обећано искупљење у виду уља милосрђа. Господ од Мојсија тражи да припреми уље којим ће миропомазати олтар, Завјетни ковчег и своје синове, пошто је помазање уљем прије сваког обреда симболизовало чистоту и светлост.

Уље је свреприсутно још у јеврејским традицијама о којима се говори у Старом завјету, а према којима су краљеви Израиља помазани уљем чиме им је предавана власт и додјељивана моћ и слава. Уље којим су помазани хришћански краљеви симболизује Светог духа.

Уље симболизује и жртвовање: Исус је ноћ уочи страдања провео у молитви са ученицима, у Гетсиманском врту (хебрејски гатшеманим-“преса за цеђење уља”) на Маслинској гори.

У хришћанској традицији, чисто или помијешано са мирисима, када постаје свето уље, симболизује божју заштиту и благослов на почетку и на крају живота. Уљем се помазује тек крштени вјерници, њима се помазују и болесници и на крају покојници, током посмтрних обреда.