Кнез Лазар је у народној пјесми изрекао клетву о српским издајицама пред полазак на Косово поље и бој са Турцима.

У косовском феномену, односно завјету, врх, сажетак и свету поруку његове цјелине, односно наук, чини Лазарева клетва. Она представља с једне стране круну Косовског завета; а с друге, из њега на тајновит начин кроз предање преноси основне елементе Српског националног програма.

Као суштинско-заветна и изворно-народна, а оличена и дата кроз клетву Светог цара Лазара, односно владара српске државе, она је најпознатија клетва у Срба, која снагом, поруком и духом далеко превазилази националне, временске, историјске и географске оквире Косова.

Иако се у први мах Лазарева клетва односи на позив цара Лазара за Косовску битку 1389. године, (односно 6897. лета), она је управо клетва која се преносним значењем и изузетном снагом у име најславнијег, најчаснијег и најчеститијег дјела нашег народа, односно предака наших, завјетном опоменом до клетве даје и оставља прије свега живом дијелу нације да се по њој часно управља, ради, ствара и влада, нарочито у условима када су угрожени витални државни и национални интереси.

По наведеним основама, Лазарева клетва је за Српство од завјетне, трајне и универзалне важности гдје год да Срби живе. Она је уједно најмоћнија, централна и јавно исписана порука на Косову, односно на споменику Косовским јунацима на Газиместану (иако је ту дата без другог стиха који је очигледно некоме сметао). Текст Лазареве клетве из народне пјесме „Стефан Мусић“ је слиједећи:

„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дошо у бој на Косово,
Не имао од срца порода,
Ни мушкога ни дјевојачкога,
Од срца му ништа не родило,
Рујно вино ни пшеница бијела,
Рђом капо док му је колена.“

Морало би се имати у виду, да суштинско значење и разумијевање Лазареве клетве није могуће у потпуности схватити уколико се она поред споменутог осјећања народа као историјске целине, не анализира и објашњава и по предачком култу славе и духу неписаних закона части. Дакле, уколико се Лазарева клетва из народне пјесме „Мусић Стефан“ анализира у том контексту, онда она има слиједеће објашњење:

„КО ЈЕ СРБИН И СРПСКОГА РОДА,
И ОД СРПСКЕ КРВИ И КОЛЕНА;“

Овим стиховима се „позива у бој на Косово“ на основу осјећања личне, породичне, службене и националне части, а потом родољубља и отачаствољубља, односно националног патриотизма како се то данас схвата и разумије. На њихову етичку, предачку и завјетну вриједност се подсјећа. Та осјећања се подстичу. Она су ослонац и на њих се увијек рачуна.

Иако ови стихови чине цјелину, ваља их посебно објаснити. Првим се мисли на све Србе и њихова поколења, односно на род српски. Други стих није исписан на споменику Косовским јунацима. Он је директно погађао и прозивао оне наше грађане који су се осјећали као припадници одрођене српске матице те га је требало изоставити али тако намјерно и циљно да се опомена и кривица по клетви пребаци само на оне који су и даље остали вијерни предању, завјету, вјери, Отаџбини и Српству.

Дакле, овај стих се односи на оне одрођене чији су стари и преци (по крви, језику и вери) били Срби па су примили другу (страну) вјеру, прешли у другу нацију – променили националност, или усвојили неку идеологију (на пример комунистичку). Другим ријечима, како Његош записа у „Горском вијенцу“, то су они који су „Похулили вјеру прађедовску“ па „Заробише себе у туђина“. Треба овдје имати у виду чињеницу да је један дио тог однарођеног нашег народа, био веома свестан својих српских корена, трудећи се и радећи на томе да се са српским народом одржавају сложни – братски односи, на успјех и срећу свих заједно.

„А НЕ ДОШО У БОЈ НА КОСОВО,“

Не односи се овај стих само на Косовски бој 1389. године. Њим се управо, и прије свега, живо покољење Срба уз опомену, позива на сваку актуелну и будућу одбрану и борбу за државне и националне интересе укључујући и борбу на пољу исправки заблуда и грешака претходних генерација. Уједно намеће обавезу вођења национално и државно одбрандбених и ослободилачких ратова.

Да се Лазарева клетва односи на живи дио нашег народа као увјерљива потврда може да послужи слиједећи пример. Када је након побједоносног завршетка Другог балканског рата величанственом свечаношћу дочекана славна српска војска у Београду 23.августа 1913. године, њени пукови су пред одушевљеном масом народа дефиловали кроз тријумфалне капије од Славије, Немањином и Карађорђевом улицом до Калемегдана. На тим капијама су биле исписане бројне поруке захвалности и дивљења. На једној је писало: „Бјежи грда клетво с рода, завет Срби испунише!“ Ради се дакле о Лазаревој клетви коју је скинуло оно поколење по Косовском завјету ослободивши Косово у Стару Србију након вишевјековног ропства.

Поред позива живом дијелу српског народа у наведеном контексту, а обзиром да се Лазаревом клетвом обухвата и онај однарођени дио нашег народа, то се ова клетва стихом: „А не дошо у бој на Косово“, односи и на њихове живе потомке, у смислу да морају да знају ко су им преци, те да су у том смислу обавезни на она ангажовања којима се доприноси етици добра у сложном животу са српским народом, као заједничкој народној, односно предачкој историјској матици.

„НЕ ИМАО ОД СРЦА ПОРОДА,
НИ МУШКОГА НИ ДЕВОЈАЧКОГА,“

Дакле, не имао дјеце и насљедника из брачне и људске љубави; односно, жеља да му се затре породица, слава и презиме, како по мушкој тако и по женској крвној лози са јасном опоменом и циљем би се од таквих лица избјегле све, односно велике несреће и штете нашем народу које могу они да нанесу. Ови стихови имају тежу конотацију у односу на слиједеће стихове, и недвосмислено носе највећи терет клетве.

Стиховима се индиректно истиче, да ако те брачне и људске љубави нема, онда ће се прије јављати пород без нашег родољубља и љубави према Отаџбини, што временом може да прерасте у бешчашће и мржњу према свему српском и Српству уопште.

Уз претходно ваља знати, да је части примјерена само права љубав, а обје заједно чине племенитост, великодушност, узвишеност и моралну љепоту живота. Насупрот томе, потпору бешћашћу даје мржња која подстиче порочност, насиље, злочине и геноцид. Отуда имамо ситуацију да су најтеже злочине геноцида над Србима вршили управо потомци екстремно преверених и однарођених Срба, чак и оних који су били преставници и „пастири“ вјере. Стих дакле опомиње на опасност зла што доноси мржња у виду бешчашћа које могу да приме млада поколења васпитавана на тако ружном осјећању.

Извор: Лазарева клетва – круна Косовског завјета – Рајић С. Н. Раде