Запис њемачког новинара шта се стварно десило 5.октобра 2000.године иза кулиса. Спој политике и мафије, утицај обавјештајних служби и војске на дешавање народа и политички преврат у Србији. Преносимо текст из магазина Таблоид.

Посљедице погрешног избора

Њемачки новинар Георг Фон Хибенет, био је од 1968. године дописник њемачког државног радија Дојчландфунк и  Дојче Веле из Београда.

Бавио се горућим економским и политичким проблемима у социјалистичкој Југославији, касније у СРЈ и Србији. За живота је одликован Њемачким орденом заслуга за народ првога реда. Четири године прије своје смрти, почео је да пише књигу-тестамент.

Магазин Таблоид добио је од извршиоца тестамента београдског адвоката Саве Анђелковића ексклузивно право да објави фељтон у више наставака из овог обимног дјела. Књига обухвата период од његовог доласка у Југославију, преко периода владавине Слободана Милошевића и његовог пада, све до атентата на Зорана Ђинђића и Милошевићеве смрти у Хагу. Књига је јединствен документ, исцрпан и богат сазнањима о политици, социологији, психологији маса и владалаца.

Како је почео 5.октобар 2000?

У ноћи између 4. и 5. октобра 2000 године срели су се код бизнисмена Драгољуба Марковића у Сурчину  вођа ДОС-а – кум Зоран Ђинђић и Марковићев други пријатељ и кум Љубиша Буха Чуме, моћни бос сурчинског клана, криминалац великог калибра. Овде је започела Ђинђићева судбина коју је он сам, безбрижно, замотао у ријечи: „Без пријатеља на небу и у паклу мој живот као политичара био би незамислив“.

И Ђинђићев и Чуметов кум, Драгољуб Марковић, поново се показао, не по први а свакако не и посљедњи пут, као посредник и веза између неба и пакла. Он је организовао у договору са оба кума, Ђинђићем и Чуметом, у ноћи између 5. и 6. октобра сусрет Ђинђића и команданта Црвених беретки, Милорада Улемека Легије у близини српског парламента.

Ђинђић је чекао у споредној улици у колима. Легију су тамо довели у својим колима босови сурчинске и земунске мафије, кумови Чуме и Спасојевић. Црвене беретке су, као интервентна јединица тајне државне полиције, на својој побједничкој застави имали уписане многе ратне злочине почињене у грађанском рату у Босни и Херцеговини, Хрватској и на Косову.

Легија је био у најтешњој вези са мафијашким босовима Чуметом и Спасојевићем. Они и Легија су заједно контролисали фудбалске навијаче, користећи их као неку врсту одјељења за извиђање, односно ,,оне који праве штимунг“ у нередима. Своју плату могли су сами да узму, односно зарађивали су је пљачкама. Полиција их за то није гонила.

Легија је и са овог аспекта постао битан фактор евентуалног крвопролића у сукобима насталим између присталица Милошевићевог режима и осталих које је ДОС мобилизовао из цијеле Србије, њих око 500.000 стигло је организовано у Београд, јер су данима прије тога протестовали против режима. Њихов судар са режимском полицијом дјеловао је унапред програмирано. Према мишљењу појединих вођа ДОС-а, само је Легија могао да отежа или спријечи крвопролиће.

Ђинђић је добио још један лош савјет, који је прихватио и који га је највјероватније касније коштао живота. Умјесто да се стави на чело људи који су протестовали против режима, масе која је била довољна да се Милошевић обори са власти, он се одлучио за тактику страних тајних служби, тим прије што су оне још неким вођама ДОС-а помогле да насталу ситуацију виде и процјене на „прави“ начин…

Кум Зорана Ђинђића, сурчински бизнисмен Драгољуб Марковић, организовао је да криминалци из сурчинског клана сарађују са Легијом. На њиховом челу стајао је бос сурчинског клана, криминалац Љубиша Буха Чуме.

Народни устанак Срба против самодршца Слободана Милошевића и његове жене Мире Марковић тиме је, непосредно пред избијање народног гнева, фалсификован и доведен у зависан положај од криминалног подземља, као и оних припадника режима који су га до сада из позадине новцем и осталим службама држали изнад воде. Оно што је почело под притиском из иностранства, а реализовано такође уз помоћ такозваних кризних штабова, почело је да поприма облике бољшевичке октобарске револуције. Нико ко је ишта посједовао није се смио осјећати сигурно, јер њихов мото, да се диктатура и земља претворе у демократију, сада гласи: револуција мора да се ригорозније и без паузе настави даље.

Јуриш криминалаца, које је испословао кум Драгољуб Марковић, на сједишта тајне и редовне државне полиције је изостао, јер се Коштуница није сложио са тиме.

Овој револуционарној грозници доприњело је упозорење ДОС-у једне западне тајне службе, које је пренео бивши градоначелник Београда Небојша Човић током студентских немира 1996/97, тадашњи Милошевићев „парадни коњ“: полиција мора да се онеспособи јер има снагу од 90.000 људи. У стварности, посједовала је снагу од око 35.000 полицајаца.

И командант Црвених беретки желио је да се стави на страну оних који би могли њега и његове људе да изруче Хашком трибуналу.

Ђинђићев и Легијин интерес да учине услугу један другом тиме је добио неочекивано добар темељ. Легија је додуше поставио један услов: захтјевао је аболицију за њега и његове људе. Једино уколико не буду изручени Хашком трибуналу биће спремни да се у Србији, заједно са снагама НАТО-а, боре против Милошевићеве војске и полиције. Ђинђић се сложио.

То је вјероватно била она ријеч која га је касније коштала живота.

Војска изјавила лојалност, криминалци такође

Послије подне 6. октобра 2000 године дошло је до реда у хаосу који је настао у извршној власти када је начелник Генералштаба Небојша Павковић дошао да се јави новом председнику остатка Југославије, др Војиславу Коштуници. Предао је у кожном повезу изјаву лојалности војске. Истовремено, комадант армије усмено је пренио Милошевићеву молбу да се, што је прије могуће, и лично сусретну. Овај сусрет два предсједника, оног који се још није званично повукао са дужности и новог који ступа на дужност, догодио се непосредно послије тога у Милошевићевој резиденцији.

У колима која су пратила два војна џипа и још два друга позади, Павковић је довео свог новог надређеног, Коштуницу, код Милошевића у резиденцијални дио Београда, на Дедиње гдје се, по оцјени свијета, свака револуција комуниста заврши због луксуза.

Слободан Милошевић, очигледно под напором да створи опуштену атмосферу за разговор, свог госта је поздравио руковањем. Глумећи добро расположење почео је да прича неке приче из приватног живота. У средишту напора приближавања Коштуници Милошевић је рекао, између осталог, како би тешко могао да замисли живот свог унука Марка, дјетета његовог сина Марка, без његове маце која се такође звала Марко. Толико је мали Марко волио свог мачора Марка.

Али ова епизода, коју је Милошевић испричао из свог приватног живота, била је само трик. Милошевић се, наиме, потрудио да постави добар темељ за прави разговор са Коштуницом. Коштуница је био познат као љубитељ животиња. У то вријеме су се око њега мотале двије мачке и један пас. Још прије пар дана, у току изборне борбе, Милошевићев СПС, заједно са врхом ЈУЛ-овских мондијалиста Мире Марковић, ругао му се говорећи да Коштуница има више паса и мачака него присталица, односно гласача.

Разговор је у међувремену попримио озбиљан карактер, и то у моменту када је Милошевић пребацио Коштуници да није фер да га овај тако третира, тим прије што је сам Милошевић дозволио вишепартијски систем у Југославији и лично се побринуо за сигурност политичара опозиције. Коштуница је кратко одговорио: „Али било је тако.“

И тек када је Коштуница извадио из своје актенташне најновију пресуду Уставног суда, која је само пре неколико часова донета и одштампана, и предао је Милошевићу, овај је смјеста спустио повишени тон. У пресуди од 6. октобра 2000. године, која је већ дан касније била доступна јавности, стајало је црно на бело:

„Нови предсједник Југославије Војислав Коштуница, освојио је већ у првом кругу 50,24 процената гласова бирача.“

Милошевић је потом прешао на ново лукавство – он је политичар и признаје приказани службени резултат избора, али жели да се предаја дужности обави тек слиједећег јуна, јер би његов мандат тада истекао да није расписао превремене предсједничке изборе, и зато инсистира на томе да до тада остане предсједник. Коштуница се, међутим, није сложио.

Досадашњи самодржац остатка Југославије постепено схвата да за њега више нема наде. Страх за властити живот и живот својих ближњих, као и за материјалну егзистенцију своје породице, почиње да утиче на његове мисли и понашање према Коштуници. Као из извора, из Милошевићевих уста почињу да теку најразличитији захтјеви, прије свега молба да Коштуница гарантује њему и његовој породици полицијску заштиту, односно заштиту партијске имовине и заштиту челних функционера СПС-а. Међутим, Коштуница му обећава, као бившем предсједнику државе, само посебну личну заштиту до краја децембра.

Након тога, када се предсједник државе Коштуница војним џипом враћао из те посјете, изненада му је зазвонио мобилни телефон. Милошевић се јављао и упитао да ли може да се на државној телевизији опрости од народа. Коштуница се без оклијевања сложио са тим. Касно увече Слободан Милошевић је одржао јавности свој опроштајни говор у коме је рекао да прихвата резултате избора и свој изборни пораз. Самовлашће Црногорца из дијаспоре, које је трајало скоро тринаест година, тиме је завршено…