Описом суботње породичне молитве као детаљем из дјетињства владике Николаја Велимировића присјећамо се дана његовог рођења прије 136 година. У овом запису, свети владика нам је приказао начин на који се молитва спроводила у великој фамилији Велимировића, која је бројала чак 45 чланова.

Начин на који су се молили Велимировићи поучава нас, између осталог, како слога уједињује у молитви, спаја крвне сроднике и греје њихове душе. Осјећај, којем свако од нас треба да се врати!

На Туциндан (23. децембра 1880. године по старом, а 5. јануара 1881. године по новом календару) млади брачни пар Катарина (Ката) и Драгомир Велимировић добили су сина првенца Николу. Послије њега родише се и Стеван, Душан, Нинко, Богосав, Љубисав, Алекса, Николија (звана Косана) и Ангелина. Укупно деветоро дјеце. Благородну мајку Кату од све њене дјеце надживио је само најстарији син, велики угодник Божији – Свети владика Николај.

Велимировићи нису живјели само у великој породици, већ у великој фамилијарној заједници, у којој су веселе очи Катиних и Драгомирових соколова и соколица сијале из сваког кутка куће, подсјећа портал Башта Балкана.

У селу Лелићу, удаљеном осам километара од Ваљева, није било ружних ријечи за ову дјецу. Требало их је све нахранити, обући, опрати и очистити, а успут и имање одржати, мужа који је обављао писарске послове у срезу Подгорском дочекивати… Све је то пало на мајка-Кату.

У кући Велимировића много се држало до молитве. У заоставштини Светог Владике Николаја остао је сачуван један опис заједничке молитве у коме стоји слиједеће:

„Ја сам рођен у једноме селу у дому од 45 чланова. Сваке суботе, када би био обављен посао преко седмице, скупљали смо се ми да би се помолили Богу. Увече би мој дјед, глава куће, сазвао молитву.

Капеле у кући нисмо имали. Када је ружно вријеме, молили смо се у кући, а када је лијепо време напољу у дворишту. Звијездано небо било нам је црквено кубе, мјесец права икона, мили дјед свештеник. Он би изашао напред, стао пред нас и дубоко се поклонио и узимао кадионицу са жеравицом и тамјаном и окадио сваког од нас. Онда је почела тиха молитва, прекидана само час и по час уздасима и побожним шутањем.

Крстили смо се и молили гледајући у земљу и уздижући погледе наше пут звијезда… Молитва би се завршавала дубоким поклоном и гласним Амин. Када ми данас пада на памет ова молитва ја осјећам више побожности, скрушености и мирноће душевне, него што сам осјећао у свим великим и раскошним црквама света у Европи и Америци“.