Због памети и образовања називана је „љубитељница наука“ а због љепоте, модерних манира, облачења и понашања звали су је и „Анка помодарка“.

У богатом домаћинству оберкнеза шабачке и ваљевске нахије, господара Јеврема Обреновића, најобразованијег и најпросвјећенијег од браће кнеза Милоша Обреновића, првог априла 1821. године рођена је у Шапцу Анка Обреновић, једна од најзанимљивијих али и веома значајних личности Србије 19. вијека.

И Анкина мајка Томанија потицала је из угледне породице, њен отац био је чувени устанички вођа Анте Богићевић. Анкини родитељи чинили су све да талентовано и прелијепо дјевојче постане образована и школована жена, иако жене у то вријеме у Србији нису ишле у школу.

Пишући о домаћинству Јеврема Обреновића, наш познати списатељ Јоаким Вујић истиче да је то био најуређенији и најмодернији посјед тог времена у Србији. Стари Јеврем је имао бечке столице, столове и кревете 10 година прије него што ће било какав кревет  и столица стићи на двор његовог брата кнеза Милоша, подсјећа портал Лепоте Србије.

У таквој породици и средини Анка је од малена имала најбоље приватне учитеље и инструкторе тако да је са 15, 16 година течно говорила њемачки и француски језик, била је обучена да одлично пише и преводи, постала је прва жена у Србији која зна да свира на клавиру и која је скинувши националну одјећу обукла модерну хаљину са деколтеом. Ријечју, својим грађанским манирима и понашањем, Анка је била равна најугледнијим европским дамама тога времена.

Године 1836, са само 15 година, Анка је у Београду објавила своју прву књигу „Наравноучителне повјести“, 14 преведених приповјетки са њемачког језика, чиме је постала прва српска књижевница са територије тадашње Србије, односно трећа Српкиња књижевница, узимајући у обзир претходне радове Еустахије Арсић и Јулијане Радивојевић у Војводини.

Посједујући образовање веће него и једна жена прије ње у Србији, Анка је обиљежила почетне дане књижевности у Србији јер је исте године почела да води и свакодневни, двогодишњи Дневник, али који ће, нажалост, бити објављен тек 2007. године. А када је објављен, Анкина проза је била право откриће и свједочанство о времену и приликама тога доба у Србији. Писала је искрено, критички о власти, бројним личностима, кнежевом двору, негативним појавама у друштву…

Писањем и понашањем она је фактички рушила провинцијалне и заостале племенске баријере. О значају и квалитету њеног књижевног рада писали су са великим похвалама Димитрије Давидовић (1836), уредник „Новина Сербских“, Милица Стојадиновић Србкиња у свом „Дневнику у Фрушкој гори“, као и Сима Милутиновић Сарајлија.

По пресељењу у Београд и постављењу Јеврема Обреновића за губернатора нахије, Анкина кућа постаје центар окупљања престоничке елите, династичких и везирових гостију, писаца, умјетника, научника, љекара… Доминантна личност на тим скуповима је Анка, због памети и образовања називана је „љубитељница наука“ а због љепоте, модерних манира, облачења и понашања звали су је и „Анка помодарка“.

Године 1842. удала се у Београду за Александра Константиновића са којим је добила четворо дјеце, међу њима и прелијепу Катарину, у коју је био заљубљен и имао намјеру да је ожени Анкин брат од стрица, кнез Михаило Обреновић. Послије смрти мужа Анка је наставила да живи „помодарски“ и да организује бројне скупове и балове у времену које је и иначе постајало све либералније у односу на прве године постустаничке Србије.

Живот ове способне, амбициозне, аутентичне и модерне жене окончан је на трагичан начин. Смртно је страдала 10. јуна1868. године када је у београдском Кошутњаку извршен атентат на кнеза Михаила Обреновића. Била је поред њега, као и њена мајка Томанија и ћерка Катарина, које су преживјеле атентат.

Очевици кажу да је Анка својим тијелом покушала да заштити свог много вољеног рођака кнеза Михаила. Сахрањена је у Раковичком манастиру у Београду, уз остале чланове династије Обреновић.

Текст преузет из књиге „Хероине Србије  – Вековник“, Драгана М. Милошевића