Овај бисер Бањалуке првобитно је грађен и осликаван од 1925. до 1939. године по пројекту београдског архитекте Душана Живановића а под именом Саборни храм Свете тројице.

Подигнут је на мјесту гдје су, након Машићке буне 1809. године, погубљена десеторица Срба са старим свештеником на челу, тако да је храм постао и својеврсни меморијални споменик тим страдалницима.

Академски умјетници Светислав Страла, Петар Сухачев, Вељко Станојевић и Јараослав Кратина, те мајстор резбарија Драгутин Барац, живописали су и декорисали унутрашњост цркве, а Страла је спољашњост храма, од куполе до приземља, украсио јединственом каменом орнаментиком са мотивима из околине Бањалуке.

Истовремено су текли и радови на постављању озвучења, електричних инсталација, уређаја за управљање звоњавом и јединственог четвоространог електричног часовника на 42 метра високом звонику.

Храм је свечано освештан на Спасовдан, 18. маја 1939. године, у сумрак Другог свјетског рата, и то уз кумовање тада већ бившег бана Милосављевића. Међутим, срећа бањалучких православаца није трајала ни пуне двије године, јер су 12. априла 1941. године њемачки авиони бацили на ову богомољу разорне бомбе од којих је једна експлодирала у самом олтарском простору и оштетила цијелу грађевину. Иако се објекат могао поправити, усташка управа је наредила његово затирање. Нова комунистичка власт је 1946. године на том мјесту подигла Споменик палим борцима.

Почетком 1992. године тај партизански споменик је измјештен, а патријарх српски Павле је освештао зановљене темеље храма.

Пошто је у међувремену у Алеји Светог Саве подигнута слична црква (знатно нижег звоника) посвећена Светој тројици, порушени објекат се обнављао у аутентичном издању, али под другим именом – Храм Христа Спаситеља. Иначе прва литургија у тада недовршеном храму одржана је 26. септембра 2004. године. Храм Христа Спаситеља освештан је на Спасовдан 28. маја 2009. године, уз чинодејство петнаест владика и присуство хиљаде вјерника. Половином сљедеће, 2010. године, сјеверно од Храма, према главном улазу у Бански двор, постављени су остаци старог храма, као камено свједочанство на безумље минулих времена.

Црква је саграђена од најплеменитијег камена са Блиског истока, тзв. травертин у бојама (црвени и жути) који настаје вулканским ерупцијама. На фасади храма се налазе портали, розете, стубови, крстови, бифоле архиволте које су рађене од карарског бијелог мермера. Стубови (шест великих и четири мала) су направљени од гранита из мјеста Ђадоне, Сардинија.

Позлаћени лим којим су покривене куполе не рђа, а израђен је по руској технологији. Звона су израђена у Инсбруку као што су била звона и у порушеној цркви. Уграђена је и најсавременија електроника за звоњење. Данас црква Христа Спаситеља представља једну од најљепших и највећих архитектонских остварења православних храмова на Балкану, стоји у књизи Бањалука – Алејама прошлости и садашњости.

Извор/Фото: Српскаинфо