Психичка особина динарских Срба је плаховитост, каже Јован Цвијић. Виолентни тип динарца који се среће код Срба он тумачи кроз анализу народне пјесме „Женидба Максима Црнојевића“.

Ова значајна студија, у којој се антрополошка реалност једног поднебља оцртава у изузетно продорном виђењу, није прештампана послије Другог свјетског рата нити унесена у изборе из Цвијићевих дјела – као да је некоме сметала надахнута, а критичка раван коју је понудило тумачење пјесме.

У књизи “О балканским психичким типовима“ наш познати географ и етнолог Јован Цвијић образлаже особине човјека динарског типа, коме „крв брзо јурне у главу“, па одмах крене у непланирану акцију. Такође, овај тип човјека, како сматра Цвијић, прецјењује себе, охол је и склон самохвалисању, површан и без понирања у себе и своје поступке. Ипак, и овакви, они некад могу да буду од „изванредне користи“, сматра Цвијић.

Виолентном типу динарских Срба припадали су, између осталих, краљ Милутин и Карађорђе.

Овде ћемо ближе обиљежити једну психичку особину динарских Срба, виолентност или плаховитост. Ту сам особину још и због тога одабрао што је она, боље можда но и у којој песми, појави и догађају, изражена у пјесми “Женидба Максима Црнојевића”, подсјећа Башта Балкана.

Цијела пјесма је низ брзих и неразмишљених рјешења и махните одлучности, која наводи на непотребна и фатална обећања, на превару, на убиство, на покољ до истраге, на потурчења и на издајство. Жабљачка трагедија је најбољи документ ο томе колико штетан и разоран може бити виолентни тип динарских Срба. Ти плаховити људи су као виловити потоци, који, набујавши, јуре као стријеле, изваљујући стијене и дрвеће, засипајући шљунком и сипаром плодне њиве, рушећи куће и остављајући за собом само разор и пустош.

Као у доба горње пјесме, виолентни типови су и сада најјачи и највише заступљени у старој Црној Гори. То су људи плахе рјешљивости, “вруће крви”, којима “крв брзо јурне у главу” и одмах прелазе у несмишљену акцију, која се по правилу крвљу завршава; за најплаховитије типове ове врсте каже се и у самој Црној Гори да су “као Црмничани”, јер су ови најимпулзивнији. Овде је скоро искључни узрок виолентности: до крајности запета осјетљивост и сујета (нарочита црногорска сујета) на своју част, образ и јуначки углед. Ти су јаке воље: “што науми учиниће”, предузимљиви, смјели. Послије Црне Горе ова особина је јако заступљена међу Крајишницима Босанске крајине, али је унеколико друкчијег квалитета и боје. Варирајући, распрострта је по свим областима динарских Срба, а у Србији, нарочито западној, готово се сваки дан осјети у разним појавама јавнога живота. Изгледа да је Херцеговци најбоље савлађују и зауздавају. Несразмјерно је ређа код моравско-вардарских Срба. И кад се јави има друкчији облик: као да се заустави и збије у притуљено упорство, које рачуна и скраја планове, кадшто врло енергичне планове, али их не изводи увијек брзо, већ према приликама.

Као што је поменуто, виолентни типови динарских Срба су разноврсни, али је свуда распрострта она најоштрија црмничка врста. Облици виолентности зависе од духовних и моралних особина плахих личности, које се често одликују искреношћу, отвореношћу и бистрином. Код правих представника виолентног типа готово нема ситничарскога, ниско ситнога у мислима и раду, нити познатог сићушног оговарања; даље, нема оне подругљивости и подсмјешљивости, у којој је много непоштовања људи, туђег рада, националних тековина и националне вриједности.

Кад узрујаност и унутрашњи напон нису тако велики да личност мора прећи у брзу и плаху акцију, онда су код ње нарочито интересантни психофизиолошки знаци: боја и израз лица, нарочито оно што прелети преко лица, онај духовни чај или духовни облачак, који често више казује ο унутрашњости виолентног типа но ријечи које при том изговори.

Као да површност иде уз ове типове чешће но уз друге: они кад мисле и раде често не узму у обзир важне чињенице, појаве и узроке, и то или зато што их не виде или их превиде. Даље је код виолентних типова мало интроспекције, проматрања унутрашњег живота или онога што се у нама збива; уколико има интроспекције, она је проста, једноставна, а кадшто се, усљед јаке имагинације која је често карактеристична за виолентни тип, заошијава, врти и буши у једноме правцу, стварајући услед тога неистините слике и представе. Напослетку се за овај тип често везују прецењивање себе, охолост и самохвалисање.

Из књиге “О балканским психичким типовима“, Јован Цвијић