Деценијама су генерације Југословена одрастале на учењу да је “Славица”, која је премијеру имала 1947. године, била први југословенски филм. Међутим, то баш и није било тако…

Читаву годину прије легендарне “Славице”, у Београду је настао један други филм о партизанској борби. Радни назив му је био “Олуја на Балкану”. Када је 1946. године приказан, прво у Москви, а онда и у Београду у прољеће 1947. звао се “У планинама Југославије”.

Интересантно, реијч је о првом филму у коме се може чути парола “Смрт фашизму, слобода народу!” која је касније постала легендарна.

Звезда филма – први филмски Тито

Одмах након ослобођења Београда 1944. године успостављена је тијесна сарадња између партизанских и совјетских власти. Тако је некоме пало на памет да двије државе треба заједно да сниме филм.

За редитеља је одабран Абрам Ром, чувено име у Совјетском Савезу, а он је главну улогу – босанског сељака Славка Бабића који диже револуцију против окупатора, повјерио сународнику Николају Мордвинову. Главна звијезда филма био је Иван Берсењев у улози Тита.

Управо ту се ускоро појавио проблем. Редитељ је наводно инсистирао на физичкој сличности глумаца и стварних ликова, а идеју да Бересњев игра југословенског маршала наводно је дао лично Стаљин који је био запањен сличношћу двојице мушкараца.

Иако је ријеч о споредним улогама осим Тита, у филму се појављује и фелдмаршал Ромел кога игра легендарни Бојан Ступица, али и Дража Михаиловић чија улога је повјерена хрватском глумцу Вјекославу Африћу (истом оном који ће касније режирати “Славицу”). Баш у овом остварењу први пут на платну се појављују и Оливера Марковић и Миша Мирковић.

Партизани који говоре руски

Филм је сниман широм Југославије више од шест мјесеци, а коришћен је и документарни материјал прикупљен током рата. Иван Берсењев је озбиљно схватио свој задатак. Остало је забиљежено да је проводио вријеме са Титом како би што боље научио његове гестове и покрете. То му, међутим, није много помогло.

Титу се никада није допало како га је Берсењев представио на великом платну, сматрао га је “неподобним”. Филм је био лоше примљен и код публике, свима је сметала чињеница да партизани говоре руски, а оним друговима који су имали мало “оштрије око” и чињеница да су слике Стаљина, у сваком кадру у ком се појављују, веће од Титових.

О томе како је овај филм прихваћен у Југославији Милован Ђилас записао је у књизи “Власт и побуна”.

“Улога Тита испала је биједна, илустративна и неиницијативна… нисмо успјели ни да се наслов филма – У планинама Југославије, измијени у садржајнији, историјски одређенији. Совјетски умјетничко-политички бункер би одшкринуо капке једино на наше фолклорне примедбе. Банална, фразерска и пиротехничка сељачка бунтарија” — пише Ђилас у својој књизи.

Годину дана послије премијере филма “У планинама Југославије”, долази до сукоба Тита и Стаљина и резолуције Информбироа. Право из биоскопских сала, филм одлази у комунистичке бункере у којима ће остати деценијама. Слично се догодило и у Совјетском Савезу, па за овај, прави први југословенски дугометражни филм, годинама нико није ни знао да постоји.