Има у Правилима Уставног суда БиХ више тога што је супротно Уставу БиХ. Рецимо, у тим Правилима Уставни суд БиХ је себи дао право да каже, противно Уставу БиХ, да, наводно, не постоји уставни основ „да се законом регулишу поступак и организација“ тог суда и да су Правила тог суда наводно „једини правни акт којим се регулишу ова питања у вези са Уставним судом БиХ“, истакао је у колумни за РТРС професор Уставног права Милан Благојевић.

Колумну преносимо у цијелости:

Међутим, такво нешто Устав БиХ ниједном својом ријечју није прописао као право Уставног суда БиХ, јер нигдје у том уставу нема написано, нити се то може и посредним путем закључити, да је Парламентарној скупштини БиХ забрањено да донесе закон о Уставном суду БиХ и да тим законом уреди његову организацију и поступак пред њим.

Или, ниједном својом одредбом Устав БиХ не дозвољава Уставном суду да он може сам да пропише, као што је учинио својим Правилима (члан 64. Правила), да тај суд може да одреди сваку привремену мјеру за коју сматра да треба да је донесе, што у пракси значи да и закон обустави од извршења.

И да све буде горе, Уставни суд БиХ је својим Правилима (члан 64. став 2), супротно Уставу БиХ, рекао да привремену мјеру може изузетно да одреди и сам предсједник тог суда. Дакле, само једна особа је тиме, супротно Уставу БиХ, добила полуге каквих нема нигдје другдје у свијету. Е попут ових примјера, у Правилима Уставног суда БиХ се наилази и на правило којег нема у Уставу БиХ када је ријеч о овом суду.

Наиме, члан 6. Устава БиХ је прописао да већина од укупног броја судија тог суда (њих девет) чини кворум. Међутим, онда Уставни суд БиХ донесе своја Правила и у њима, у члану 39, пропише ово: Сједница Уставног суда у пленарном сазиву којој не присуствује најмање троје судија које је изабрао Представнички дом Парламента Федерације БиХ и најмање један судија ког је изабрала Народна скупштина Републике Српске се одлаже, с тим да ће се, у случају понављања исте ситуације без оправданих разлога, наредна сједница одржати.

Дакле, оваквом одредбом Уставни суд је одржавање пленарне сједнице (сједнице свих судија тог суда) условио тиме да јој, кад се у том саставу први пут одржава о одређеном предмету, требају присуствовати најмање троје судија изабраних из Федерације БиХ и најмање један судија изабран из Републике Српске. Тај услов мора бити испуњен шта год да је предмет одлучивања на пленарној сједници, укључујући и доношење Правила Уставног суда.

Јер, цитираним чланом 39. није прописано да се тај члан односи само на предмете у којима се врши апстрактна контрола уставности закона или у којима се одлучује о апелацијама на пресуде редовних судова. Стога се, овако како је формулисана, одредба члана 39. Правила Уставног суда мора примјењивати и када тај суд у пленарној сједници одлучује о усвајању својих Правила или о њиховим измјенама, односно допунама. Уколико на тој првој сједници није било потребног броја судија, онако како је одређено цитираним чланом 39. Правила, та прва сједница се мора одложити. Али то одлагање не може трајати унедоглед, већ најдуже шест мјесеци, како произлази из члана 42. став 5. Правила Уставног суда.

Дакле, најдаље у року од шест мјесеци Уставни суд БиХ мора поново заказати пленарну сједницу и онда, ако се опет понови ситуација да и тај други пут нема најмање троје судија из Федерације, или најмање један судија из Републике Српске, тада Уставни суд може одржати пленарну сједницу и на њој донијети своју одлуку о било ком питању из своје надлежности, укључујући и доношење, односно измјену сопствених Правила. А на тој сједници одлука се сматра усвојеном ако је за њу гласала већина од укупно девет судија, то јест најмање пет њих.

На ово је ваљало указати нашој јавности због онога што се догодило 19. јуна ове године. Наиме, тог дана Уставни суд БиХ је одржао ванредну пленарну сједницу, на којој је усвојио Одлуку о измјени Правила тог суда. Како је саопштено на порталу тог суда, том Одлуком Уставни суд је брисао цитирани члан 39. својих Правила. Међутим, нигдје се у том саопштењу Уставног суда не каже да ли је тој сједници присуствовао најмање један (преостали) судија из Републике Српске. Јер, ако он није учествовао тој сједници, онда нису били испуњени услови за њено одржавање, а камоли за доношење Одлуке о измјени Правила и брисању члана 39. из њих.

Наиме, када су приступили одржавању те сједнице 19. јуна 2023. године, и уколико ова измјена (брисање) члана 39. Правила Уставног суда није била предмет неке раније сједнице тог суда која је била отказана због недостатка квалификованог кворума из члана 39. Правила, онда је и на дан одржавања сједнице 19. јуна ове године још увијек важила (била на снази) одредба члана 39. Правила, то јест важило је императивно правило из члана 39. Правила да се сједница не може одржати ако јој не присуствује најмање један судија из Републике Српске, па је у том случају сједница морала бити одложена, без могућности доношења Одлуке о брисању члана 39. Правила Уставног суда.

Нажалост, Уставни суд БиХ ништа о свему овоме није рекао у свом саопштењу од 19. јуна 2023. године, па је јавност остала ускраћена за ове важне информације. А оне су и те како важне, јер, понављам и тиме завршавам овај текст, ако пленарној сједници Уставног суда БиХ од 19.6.2023. године није присуствовао најмање један судија из Републике Српске и ако питање брисања члана 39. Правила Уставног суда није било предмет неке прије тога заказане пленарне сједнице, онда је правно неваљана Одлука тог суда од 19.6.2023. године о брисању члана 39. Правила Уставног суда. Осим што би била правно неваљана, у том случају таква Одлука била би и доказ да Уставни суд БиХ не поштује не само слово Устава БиХ него ни сопствена Правила.